Francesca Extraordinaire
pon - 26.11.2007
Predmet: Hrvatska Hitna Služba (radi samo za jednakije)
Ajde i to se dogodilo. Francesca Extraordinaire, as in me, je u subotu završila na hitnoj. I ne, ne zato što sam se izopijala ili izrazbijala ili bilo koji drugi iz-something.
Uglavnom, dođem ja na Goričku hitnu u 2 ujutro. Probudim doktoricu. Ona se dogega ko zombi na samrti, ispiči mi injekciju i stera doma. Ok, nije me pitala kaj mi je, di mi je, zašto mi je i ostalih 5 W pitanja. Al dobro odem doma u nadi da bu dobro, međutim, you guessed it, nije.
I sad se dotepem do KBC Rebra u pol 5 ujutro. Dođe neki mladi striček doktor i postavi mi pitanje, pazi ovo: „A kaj ste vi došli na hitnu sad u 5 ujutro?“
Ja onak, WTF? Nisam sigurno došla zato kaj sam htjela doć, kvragu ili zato kaj mislim da mi je guranje igletina u ruke so much fun.
Ja: „Pa..nije mi dobro...(zato se i dolazi na hitnu kolko mi je poznato)“ (wtf opet, nije li očito)
Našto on onak jedva „dobro, budemo vas pozvali za par minuta.“
Dobro. Ajd. Vidim da mu se neda, i da radi prek one stvari, al nemre bit gore od goričke hitne, jel? Ili ipak da?
Uglavnom, uto u tu famoznu čekaonicu uleti stariji gospon sa svojim potrganim i izrazbijanim sinčekom i teatralno se izdere „Ja sam zamjenik ravnatelja! Pozovite mi doktora tog i tog!“ Moram li reć da su se svi odmah ustrčali i nitko nije radio prek qrca, niti je bio umoran, a kamoli ga pitao famozno pitanje koje je meni doktor uputio s dolaskom u 5 ujutro. Žgadija prokleta.
Nakon ove male predstave, dođe gospon Radić (ak se ne varam) do stola od sestre i pita ju „Jel doktor Ivanković ovdje?“, ona: „A on je.....internist?“ sa strahom u očima i vjerojatno sada uznapredovalim gastritisom, našto on opet onak dramatično „KIRURG!“
Nakon toga je pobjegla nekam ko da ju vrazi nose.
Naravno mali klinjo je odmah bio obrađen (u 5 ujutro! Zamisli!), dok sam ja ležala u boksu/apartmanu/šupi broj 6 do pol 11 sati i čekala da me zgotove.
Već oko 7 ujutro kad valjda regularno počne dan su svi znali o ovoj maloj famoznoj predstavici gospodina zamjenika ravnatelja Rebra, tak da sam saznala da su malom amputirali prst dok me sestra vozila u kolicima po onim prekrasnim linoleum hodnicima.
Oh well. Barem imam pohvale za dr. Perkovića koji se sasvim korektno ponašao čitavo vrijeme.
Da rezimiram: Moram na gastroskopiju.
objavio Francesca Extraordinaire, 26. studeni 2007 17:15:00
| link
| (9)
komentari
srećom sam gotovo nikad na Goričkoj hitnoj, pa ti moram vjerovati na riječ, jer drugih iskustava skoro pa i nemam .... čuvaj se
Novigradski osmijeh.
bucka, np :) psiho2, velikogorički osmijeh right back at ya :P
aaaaaaaaaa, mrzim ih mrzim ih mrzim ih, imam isto iskustvo... :( a gorička hitna... užas... bolje da si u hyperion ili nec ili planet music išla popit kavu nego kaj si tamo išla, više bi ti u bircu pomogli :))) samo ti budi dobro, pa ćemo se onda svi zajdno smijat tim munjozama :)) i oni će bit jednog dana bolesni....
Zgubidanka, kao što bi Kaiser Chiefs rekli: drink to the devil and death to the doctors! :P
ja prije mjesec dana cekao 7 sati da me operiraju :D
Sve ih treba tužit! Eto!!!
igrajte našu nagradnu igru - koja od nas je najlijepša napišite u komentarima
na mom blogu mozete glasat da taylor vise ne igra
pet - 16.11.2007
Predmet: Gorka razmišljanja i istine
Život je uznemirujuće putovanje, prožeto konfuzijom, nezgodama i lomljenjem srdaca.
Ovaj tekst neće pomoć.
Razlika između kuće i doma je poput razlike između žene i muškarca – možda je malo neugodno za objasnit, ali bi ih bilo jako neobično za pomiješat.
*
Da možemo vidjeti sve zločine i nesreće koje će nas dočekati u budućnosti, možda bi svi odlučili jednostavno ostati u utrobama svojih majki. Ali tada nebi bilo nikog na zemlji osim ogromnog broja jako debelih i jako živčanih žena.
*
Braća i sestre koji tvrde da su stalno u dobrim odnosima sigurno nešto skrivaju.
*
Nekad, kad starci vrište na tebe, možda ćeš čut mali glasić u sebi koji uporno tvrdi da si ti u pravu a ne oni. Sa godinama taj će glas postati sve glasniji i glasniji, i s vremenom ćeš shvatit da je bolje slušati njega umjesto glasa svojih staraca. Posebno ako su vrištali na tebe svo ovo vrijeme.
*
Prije mnogo godina škole nisu postojale. Tada su djeca učila zanat, što znači da su obavljali bezvezne poslove po naredbama odraslih koji vole šefovat. S vremenom, međutim, ljudi su shvatili da je djeci dopušteno sjesti, i tako je prva škola izumljena.
*
Ljudi će često kad se osjećaju grozno pokušati i ostale ljude natjerat da se osjećaju grozno. Al to nikad ne pomaže.
*
Baš kao i ljudi, životinje će se prestrašit i biti voljne napraviti što god želiš ako ih dovoljno dugo bičuješ.
*
Jedna od najgorkijih životnih istina je ta da ti se uvijek počne spavat kad stvari postanu stvarno zanimljive.
*
Kad te netko pita da li treniraš određen sport, to je samo zato što je ta osoba jako dobra u tom sportu i nada se da si ti samo osrednji tak da možeš izgubit cijelo popodne na meč koji ćeš izgubit.
*
Postoji jedna i samo jedna prednost kod osobe koja ne zna svirat violinu, ali svejedno inzistira na sviranju, a to je da ta osoba često svira tak glasno da ne može čuti da publika razgovara.
*
Jedno od najpopularnijih pitanja je: Što bi ponio sa sobom na pusti otok? Ne znam zašto ljudi uvijek odgovore „karte“ ili „Anu Karenjinu“ kad je očit odgovor „dobro opremljen brod sa ekipom koja će me otpeljat sa otoka natrag doma gdje mogu igrat sve kartaške igre i čitat sve ruske romane koje mi srce poželi“.
*
Svatko bi trebao znati jedan trik s kartama, ispričat dva vica, i izrecitirat tri pjesme u slučaju da se zaglavi u liftu.
*
Bez obzira na to tko si, gdje se nalaziš i koliko te ljudi lovi, ono što ne pročitaš je često jednako važno kao i ono što pročitaš.
*
Da pisci pišu bezobzirno kao što neki ljudi govore, onda asdfg weioadis9wijkčafjksf jhas.
*
Nekad riječi nisu dosta.
*
Putovnica je, kao što znate, dokument koji se predaje na granici tak da službene osobe mogu saznati kako se zoveš, gdje živiš i kak najgore izgledaš.
*
Sigurna sam da ste svi čuli za onu „važno je ono iznutra“. To je apsolutna glupost, jer onda osobe koje su tak strašno dobre iznutra nebi trebale nikad počešljat kosu, stavit na sebe nešto normano ili se oprat, što bi ovaj svijet učinilo još smrdljivijim nego što to već je.
*
Da je optimistu odgrižena lijeva ruka, on bi rekao nešto u stilu „Pa dobro, nije to tak loše, barem me ljudi više neće pitat jel sam ljevak ili dešnjak.“ Međutim, većina nas bi rekla „Argh! Moja ruka! Moja ruka!“
*
Frustracija je interesantno emocionalno stanje, koje teži tome da izvuče ono najgore iz onoga tko je frustriran. Frustrirane bebe bacaju hranu naokolo i stvaraju nered. Frustrirani građani pogubljuju kraljeve i kraljice i stvaraju demokraciju. Frustrirani noćni leptiri uporno udaraju u žarulju i stvaraju sloj prašine. Ali za razliku od beba, građana i noćnih leptira, pijavice su prilično grozne uopće.
*
Kada netko plače, plemenit čin bi bio da ih utješimo. Ali ako netko pokušava sakriti svoje suze, plemenit čin bi bio pravit se da ne primjećuješ, tak da im nije neugodno.
*
Zanimljiva je stvar smrt bliske osobe. Svi znamo da je naše vrijeme na ovome svijetu ograničeno i da ćemo kad tad svi završit ispod neke plahte. Ali opet uvijek dođe kao iznenađenje kad umre netko koga poznamo. To je isto kao penjanje po stepenicama u mraku kad misliš da postoji još jedna stepenica više nego što postoji. Tvoja noga propadne i onda nastupa onaj čudan trenutak iznenađenja kad pokušavaš presložit način na koji si mislio o stvarima.
*
Na ovome svijetu postoje naporni ljudi koji uvijek tvrde da ak se nađeš u teškoj situaciji, uvijek moraš stati i dobro razmislit o ispravnoj stvari koju moraš napravit. Ali postoje trenuci na ovome svijetu kada je razmišljanje o pravoj stvari jako jednostavno; ali je izvođenje prave stvari apsolutno nemoguće.
*
Što je pravilno učiniti u nekoj određenoj situaciji je kao odlučivanje o pravom komadu odjeće koji ćeš obući na party. Lako je odlučiti koje kombinacije su krive, npr odijelo za ronjenje ili jastuci, ali odlučiti o pravoj kombinaciji je malo teže. Istina je da zapravo nikada ne možete biti sigurni jeste li izabrali pravu stvar dok party nije gotov, ali onda je prekasno da se predomisliš i obučeš u nešto drugo, i to je razlog zašto je svijet pun ljudi koji rade grozne stvari i nose ružnu odjeću.
*
Riskiranje je kao kupanje. Možda će biti udobno i toplo; možda iz prikrajka čeka nešto katastrofalno što ne možeš vidjet sve dok nije prekasno i sve što možeš napravit je vrištat i čvrsto držat plastičnu patkicu.
*
U ovome životu postoji puno, puno stvari koje su teške, ali jedna stvar koja nije teška uopće je uočavanje da li je netko sretan ili ne kad otvori poklon. Ako je netko sretan, često će stavljati uskličnike na kraju svojih rečenica da bi naglasili svoju sreću. Ako kažu „Oh!“ na primjer, uskličnik bi pokazivao da osoba govori „Oh!“ na sretan i uzbuđen način, za razliku od jednostavnog „Oh,“ sa zarezom iza, što bi pokazivalo da je poklon otprilike razočaravajući.
Ovaj tekst neće pomoć.
Razlika između kuće i doma je poput razlike između žene i muškarca – možda je malo neugodno za objasnit, ali bi ih bilo jako neobično za pomiješat.
*
Da možemo vidjeti sve zločine i nesreće koje će nas dočekati u budućnosti, možda bi svi odlučili jednostavno ostati u utrobama svojih majki. Ali tada nebi bilo nikog na zemlji osim ogromnog broja jako debelih i jako živčanih žena.
*
Braća i sestre koji tvrde da su stalno u dobrim odnosima sigurno nešto skrivaju.
*
Nekad, kad starci vrište na tebe, možda ćeš čut mali glasić u sebi koji uporno tvrdi da si ti u pravu a ne oni. Sa godinama taj će glas postati sve glasniji i glasniji, i s vremenom ćeš shvatit da je bolje slušati njega umjesto glasa svojih staraca. Posebno ako su vrištali na tebe svo ovo vrijeme.
*
Prije mnogo godina škole nisu postojale. Tada su djeca učila zanat, što znači da su obavljali bezvezne poslove po naredbama odraslih koji vole šefovat. S vremenom, međutim, ljudi su shvatili da je djeci dopušteno sjesti, i tako je prva škola izumljena.
*
Ljudi će često kad se osjećaju grozno pokušati i ostale ljude natjerat da se osjećaju grozno. Al to nikad ne pomaže.
*
Baš kao i ljudi, životinje će se prestrašit i biti voljne napraviti što god želiš ako ih dovoljno dugo bičuješ.
*
Jedna od najgorkijih životnih istina je ta da ti se uvijek počne spavat kad stvari postanu stvarno zanimljive.
*
Kad te netko pita da li treniraš određen sport, to je samo zato što je ta osoba jako dobra u tom sportu i nada se da si ti samo osrednji tak da možeš izgubit cijelo popodne na meč koji ćeš izgubit.
*
Postoji jedna i samo jedna prednost kod osobe koja ne zna svirat violinu, ali svejedno inzistira na sviranju, a to je da ta osoba često svira tak glasno da ne može čuti da publika razgovara.
*
Jedno od najpopularnijih pitanja je: Što bi ponio sa sobom na pusti otok? Ne znam zašto ljudi uvijek odgovore „karte“ ili „Anu Karenjinu“ kad je očit odgovor „dobro opremljen brod sa ekipom koja će me otpeljat sa otoka natrag doma gdje mogu igrat sve kartaške igre i čitat sve ruske romane koje mi srce poželi“.
*
Svatko bi trebao znati jedan trik s kartama, ispričat dva vica, i izrecitirat tri pjesme u slučaju da se zaglavi u liftu.
*
Bez obzira na to tko si, gdje se nalaziš i koliko te ljudi lovi, ono što ne pročitaš je često jednako važno kao i ono što pročitaš.
*
Da pisci pišu bezobzirno kao što neki ljudi govore, onda asdfg weioadis9wijkčafjksf jhas.
*
Nekad riječi nisu dosta.
*
Putovnica je, kao što znate, dokument koji se predaje na granici tak da službene osobe mogu saznati kako se zoveš, gdje živiš i kak najgore izgledaš.
*
Sigurna sam da ste svi čuli za onu „važno je ono iznutra“. To je apsolutna glupost, jer onda osobe koje su tak strašno dobre iznutra nebi trebale nikad počešljat kosu, stavit na sebe nešto normano ili se oprat, što bi ovaj svijet učinilo još smrdljivijim nego što to već je.
*
Da je optimistu odgrižena lijeva ruka, on bi rekao nešto u stilu „Pa dobro, nije to tak loše, barem me ljudi više neće pitat jel sam ljevak ili dešnjak.“ Međutim, većina nas bi rekla „Argh! Moja ruka! Moja ruka!“
*
Frustracija je interesantno emocionalno stanje, koje teži tome da izvuče ono najgore iz onoga tko je frustriran. Frustrirane bebe bacaju hranu naokolo i stvaraju nered. Frustrirani građani pogubljuju kraljeve i kraljice i stvaraju demokraciju. Frustrirani noćni leptiri uporno udaraju u žarulju i stvaraju sloj prašine. Ali za razliku od beba, građana i noćnih leptira, pijavice su prilično grozne uopće.
*
Kada netko plače, plemenit čin bi bio da ih utješimo. Ali ako netko pokušava sakriti svoje suze, plemenit čin bi bio pravit se da ne primjećuješ, tak da im nije neugodno.
*
Zanimljiva je stvar smrt bliske osobe. Svi znamo da je naše vrijeme na ovome svijetu ograničeno i da ćemo kad tad svi završit ispod neke plahte. Ali opet uvijek dođe kao iznenađenje kad umre netko koga poznamo. To je isto kao penjanje po stepenicama u mraku kad misliš da postoji još jedna stepenica više nego što postoji. Tvoja noga propadne i onda nastupa onaj čudan trenutak iznenađenja kad pokušavaš presložit način na koji si mislio o stvarima.
*
Na ovome svijetu postoje naporni ljudi koji uvijek tvrde da ak se nađeš u teškoj situaciji, uvijek moraš stati i dobro razmislit o ispravnoj stvari koju moraš napravit. Ali postoje trenuci na ovome svijetu kada je razmišljanje o pravoj stvari jako jednostavno; ali je izvođenje prave stvari apsolutno nemoguće.
*
Što je pravilno učiniti u nekoj određenoj situaciji je kao odlučivanje o pravom komadu odjeće koji ćeš obući na party. Lako je odlučiti koje kombinacije su krive, npr odijelo za ronjenje ili jastuci, ali odlučiti o pravoj kombinaciji je malo teže. Istina je da zapravo nikada ne možete biti sigurni jeste li izabrali pravu stvar dok party nije gotov, ali onda je prekasno da se predomisliš i obučeš u nešto drugo, i to je razlog zašto je svijet pun ljudi koji rade grozne stvari i nose ružnu odjeću.
*
Riskiranje je kao kupanje. Možda će biti udobno i toplo; možda iz prikrajka čeka nešto katastrofalno što ne možeš vidjet sve dok nije prekasno i sve što možeš napravit je vrištat i čvrsto držat plastičnu patkicu.
*
U ovome životu postoji puno, puno stvari koje su teške, ali jedna stvar koja nije teška uopće je uočavanje da li je netko sretan ili ne kad otvori poklon. Ako je netko sretan, često će stavljati uskličnike na kraju svojih rečenica da bi naglasili svoju sreću. Ako kažu „Oh!“ na primjer, uskličnik bi pokazivao da osoba govori „Oh!“ na sretan i uzbuđen način, za razliku od jednostavnog „Oh,“ sa zarezom iza, što bi pokazivalo da je poklon otprilike razočaravajući.
objavio Francesca Extraordinaire, 16. studeni 2007 16:48:00
| link
| (5)
komentari
Da život i nije nešto shvatio sam kada su mi rekli da je, od kolijevke do groba, najljepše đačko doba. ;)
što sve čovjeku padne na um dok ga boli umni zub... :) al dobar tekst, svaka čast :D
natuknica, upravo tako :) tonkica palonkica, eto vidiš na koje sve načine i to može kobno završit...;)
ah, koliko dubokih misli samo na jednom mjestu.. :)
Ne možeš vjerovat, jelda ;)
čet - 15.11.2007
Predmet: Umno o Umnjacima
Jednom davno sam napisala da idem vadit umnjake. Nisam to obavila jer su mi htjeli studente nakalemit, a to je big no-no.
Sada, međutim, sam se ohrabrila do te razine, da me nije bilo briga jel će mi radit studenti ili ne, samo da se više riješim tih zuba.
Sredila si vezu, i krenula ja vadit ta čuda. Gornji umnjaci su ok jer ih možeš ščupat, al dole su pod zemljom, kak bi se reklo, pa ih treba operativno. U petak mi je striček doktor koji voli bordanje i ne voli izbore (svašta čovjek sazna dok operiraju na tebi), riješil desnu stranu.
TAK ME SAD TO PROKLETO BOLI DA BI SI NAJRAĐE GLAVU ODREZALA.
Dobro kaj je on mislil kad je napisal tam „analgetike po potrebi“? Analgetike pit po svakih prokletih 30 minuta, bilo bi bolje! I to po 3 voltarena forte skupa sa 3 nalgesina forte odjednom! I kak da si čistim konce kad mi je unutra sve natečeno nit nemrem otvorit čvalje 1 cm?! Glava mi izgleda ko televizor, dijagonala 5 milijuna inča. Nemrem jest, nemrem pričat, nemrem spavat, nemrem niš! Kvragu.
I sad kad se još sjetim da idem lijevu stranu u petak riješit, mislim da ću se ubit.
A kaj je najvažnije..boli me to, da, al me puno više boli to kaj se ne mogu............skoncentrirat........na učenje...
Sada, međutim, sam se ohrabrila do te razine, da me nije bilo briga jel će mi radit studenti ili ne, samo da se više riješim tih zuba.
Sredila si vezu, i krenula ja vadit ta čuda. Gornji umnjaci su ok jer ih možeš ščupat, al dole su pod zemljom, kak bi se reklo, pa ih treba operativno. U petak mi je striček doktor koji voli bordanje i ne voli izbore (svašta čovjek sazna dok operiraju na tebi), riješil desnu stranu.
TAK ME SAD TO PROKLETO BOLI DA BI SI NAJRAĐE GLAVU ODREZALA.
Dobro kaj je on mislil kad je napisal tam „analgetike po potrebi“? Analgetike pit po svakih prokletih 30 minuta, bilo bi bolje! I to po 3 voltarena forte skupa sa 3 nalgesina forte odjednom! I kak da si čistim konce kad mi je unutra sve natečeno nit nemrem otvorit čvalje 1 cm?! Glava mi izgleda ko televizor, dijagonala 5 milijuna inča. Nemrem jest, nemrem pričat, nemrem spavat, nemrem niš! Kvragu.
I sad kad se još sjetim da idem lijevu stranu u petak riješit, mislim da ću se ubit.
A kaj je najvažnije..boli me to, da, al me puno više boli to kaj se ne mogu............skoncentrirat........na učenje...
objavio Francesca Extraordinaire, 15. studeni 2007 9:59:00
| link
| (2)
komentari
To mora da te boli Francesca. to je ipak UMnjak zub mudrosti. On je stran tvom organizmu :PPP
Pa baš zato me nebi trebao bolit :)
uto - 13.11.2007
Predmet: A Series of Unfortunate Sightseeing pt.3
Kada ja putujem, Isus plače.
Gornja izjava je točna. Ne zato što Isus ne želi da je putujem, nego zato što je to moje putovanje zasjenjeno tolkom nesrećom da ga boli. I zato, naravno plače. Al o tome kasnije.
Sam Edinburgh je izvrstan grad. Možeš ić pogledat famozni Edinburški dvorac – gdje je upad za studente besramnih 11 funti, al sam barem vidla puno kamenja, kak pucaju s topa u 12h i još toga svačega, poput raznoraznih soba i sobičaka, kuhinja i ratnih muzeja prepunih kilteva i one njihove gajdaške muzike.
Možeš ić pogledat palaču Holyroodhouse, do koje da bi došao iz dvorca moraš prepješačit točno jednu milju (koja u metričnom sustavu iznosi točno: 1 Fringe festival, 300 suvenirnica i 2 Christmas shopa), i ta ulica se zove *dun, dun, dun* Royal Mile. Eto, barem nismo mi jedini narod koji ima izuzetan talent za davanje imena, jedina razlika između nas i Škota je ta kaj oni moraju apsolutno svemu pridodavat pridjev „royal“ kaj je jako glupo i zvuči engleski.
U palaču nisam otišla jer nisam htjela. Mislim, kaj, palača ko palača – sobe pune velikih stolova, kvazi neprimjetnih tajnih vrata i teških zavjesa. Zvuči kao gubitak vremena.
Možeš ić u galerije. Otišla sam. Skoro sam se srušila u nesvjest od tolke kulture i onda sam otišla višak toga svega othodat penjanjem na Arturov Stolac.
Možeš se ić popet na Arthur's Seat, a to je jednom bio vulkan. Na to sam se odvažila na dan kad je bilo samo oblačno. I sad da bi došli do vrha Arturovog Štokrla, moraš ić ili rutom koja traje pol dana ili po štengama. Uzbrdo. Ne morate ni pogađat koju sam si ja izabrala. Te štenge je uglavnom netko nekad napravio po jednostavnoj logici – zacrtaš si najkraću rutu koja je uvijek najstrmija, pobacaš kamenje po toj ruti i voila! Štenge. I sad se ja penjem po tim nazovi štengama i gubim kile isto kao i zdrav razum i napokon se popnem do vrha (250 m je strašno puno, tko god se odluči izjasnit drugačije nije u pravu i ne želim ništa drugo čut), što je moj osobni visinski rekord i sad čovjek bi očekivao nekakvu rupu il nešto iz čega je lava izlazila nekoć davno i strašila stare Škote i tak to.
NIŠTA. Nema apsolutno nikakve rupe. Samo dva spomenika koja izgledaju ko naslagana 3 laserska printera u boji od Konice Minolte. Točno tak. I točno te visine. Jedan samo tak izgleda, a ovaj drugi gore na poklopcu ima nekakvu ploču na kojoj piše visina i u kojem smjeru je koji grad i koja selendra. Nisam.Impresionirana. Al ajd, grad s te visine izgleda ok, malo ko Zagreb čak, i u podnožju sam ugledala i 2 dalmatinera (potpuno nebitan podatak al eto).
Možeš ić pogledat Royal (a kaj drugo) Yacht Britannia, kaj je samo fancy naziv za velik brod. Na njemu su jednom davno boravili svi mogući svijetski državnici, tu su se oni igrali, jeli, pili i spavali. Ukratko je to to. Vidla sam i krevet kraljice Elizabete, ove koja je još uvijek s nama na ovome svijetu, i moram priznat da moj krevet izgleda bolje. Kao prvo, veći je. Kao drugo, ovaj njezin ima neki brain-freeze-bavaria-cvijetni-uzorak da ti mozak stane. Grozno. Al sve padne na svoje mjesto kad se sjetim da su taj uzorak zapravo englezi izabrali.
Inače, brod je ogroman, na nekoliko katova i može se potratit kojih 2 sata.
Edinburški botanički vrt! Kad sam se ja odlučila dotepst u taj botanički, imala sam na umu samo jedno – velebitska degenija. Mislim, oni svi pričaju o tom svom botaničkom vrtu ko da je bogom dan. E pa sad ćemo vidjet jel je bogom dan, pomislila si ja i otputila se tamo.
Imaju impresivna ulazna vrata (još jedan nebitan podatak al kaj, tak tratiš vrijeme bezveze), imaju puno svega po unutra, a najviše trave. Po kojoj je dozvoljeno hodat! Odlično, sve sam tam pregazila i pregledala i onda odjednom uočih natpis o rijetkim planinskim biljkama. Dođem do tam i sad ne znam di bi počela, jer je sve tak nekak nabacano. Uglavnom, našla sam runolist pa sam se okuražila da ću pronać i našu degeniju.
Nisam ju pronašla.
E sad jedna činjenica: u Edinburghu ima više Španjolaca od Škota. Kam god da se okreneš, gdje god da se uputiš, samo ti prokleti Španjolci. Nebi čovjek niš rekao inače, mislim kaj nek ljudi putuju, al se oni stvarno ne znaju ponašat izvan njihove male jugo-zapadno-europske ciganjštine. To se nagurava po cesti. Onda se rašire po čitavom pločniku, nemreš ih zaobić. Nemreš ih niš pitat, ne razumiju jezik. A nonstop verglaju na tom svom španjolskom. U busu se naderavaju s kata dole, dole na kat, ma katastrofa. Da ih čovjek poubija. Mislim da sam tamo postala najrasistiničnija osoba prema Španjolcima, zajedno sa svim Šveđanima. Ozbiljno. Šveđani su mi se sami došli pojadat čak kak im stravično idu na živce, da ne mogu više čut niti riječi španjolskog i da bi ih najradije pobacali u Arturov Tabure, al niš od toga jel, kao što rekoh, nema nikakve rupe.
Još jedna činjenica. Ograde. Su. Im. Fetiš.
Ozbiljno. Kam god da se okreneš, gdje god da se uputiš, samo ograde. Postavljaju ograde, obnavljaju ograde, farbaju ograde...Ak se nešto da ogradit – to je ograđeno. Drveće, semafori, stanice, wc-i, apsolutno sve! A ak slučajno dođe do kakvih radova na cesti, e onda nije dovoljno kao kod nas postavit samo trokut sa onim stričekom s lopatom gore..To se mora ogradit. Sa metalnom ogradom. Preko koje ide još jedna plastična. I preko koje ide još jedna mekana plastična. Aha. Strašno.
Možeš otić u parlament. To je nova građevina i uopće se ne uklapa u ostatak grada iako oni svi tvrde da je dizajnirana posebno da se uklopi. Vjerujte mi, ne uklapa se. Osim toga, bilo je tu šarenih kontroverzi jer je trebal koštat samo 4 milijuna funti, a koštal je 40 milijuna. Glavna prostorija parlamenta (tam di se glasa i čita novine), je napravljena tak da nema niti jedan stup i to je bilo jako komplicirano napravit, blah, blah i odjednom vodič veli da je taj parlament osmislio neki španjolski arhitekt. Gotovo. Odmah su španjolci počeli verglanje o tome i kak je to valjda sad tak strašno izvrsno jer je to njihov sudržavljanin napravil, bla bla bla bla bla. Ali cinjenica je ta da je taj arhitekt umro prije nego se parlament završio, i to sa 44 godine ili tak nešto, ne baš previše, što meni smrdi na nekakvog španjolskog narkića i ovisnika o raznim tabletama (plivadon?), i zato mu tak i treba. Jedan vergler manje. Inače je parlament onak zgodno osmišljen, samo malo previše betona ima, ne znam, al to cu pripisat drogama.
Nakon toga sam otišla posjetit Mary King's Close, kaj je čitava ulica sa kućama pod zemljom, tj. samo su na kuće pometali nekakve ploče da bi građevina nekakva gore mogla stajat i to zatrpali. I fora je, mračno, pričaju o duhovima, malo se prošećeš po tim ulicama (s pratnjom naravno, inače si doomed) i tak to. Ak ideš u Edinu, svrati tam.
Ali nikako nemoj svratit u Museum of Childhood. Muzej djetinjstva. Stravičan muzej. Ne zato kaj je loš, nego me jednostavno prestravljuje. Imaju na katu čitavu sobu prepunu prokleto velikih prokletih lutaka od čega me jeza hvata. Odvratno. Lutke posvuda. I jezive prastare drvene igračke posvuda. I klauni posvuda. Fuj. Da se mene pita, to bi se trebalo zatvorit. I zakopat. Eto ti jezive turističke atrakcije.
Od muzeja je još dobar Museum on the Mound čija tema je lova. Samo novac posvuda. Ah, moja domena... Uglavnom, najzanimljiviji po meni eksponat je kutija sa milijun funti. Ne smije se slikat unutra, al sam ju u jednom trenu kad se čuvar okrenul uspjela slikat. Tek tolko.
Otišla sam tam čak i u kino, pogledala Simpsone naravno, i zaključila da je Cinestar bolji. Kao prvo, u Cinestaru dobiš svoje mjesto a ne da moraš tražit po dvorani di se možeš sjest kao ovdje. Kao drugo, u Cinestaru je platno jedno točno 100 puta veće od ovog. Kao treće, u Cinestaru ne rade svijetla za vrijeme filma kao ovdje. Bila su doduše prigušena, al svejedno su tu. To smeta. Otkaz. Inače radi se o multipleksu Vue. Bezveze.
A sad o famoznom nezaboravnom putovanju u Highlands i na Isle of Skye za bijednih 80 funti. Išlo se prek vikenda, i plan je bio da pogledamo jako puno toga.
Uglavnom, kad smo krenuli, vozili smo se jedno sat vremena i došli do nekakvog odmorišta di smo bili tipa pol sata i gledali Hamishe, tj, onu njihovu stoku škotsku, nakon čega smo se dalje uputili prema Glencoe, ali naravno nismo tamo stigli jer se u međuvremenu dogodila nekakva prometna nesreća u kojoj je navodno netko i poginuo tak da smo 2 sata stajali na cesti pa smo se odlučili vratit natrag i krenut rutom po kojoj smo se trebali nakon drugog dana vraćat u Edinburgh. Prošli smo Perth, došli do Pitlochry – jako slatko mjesto s onakvim kućicama ko u Midsomer Murders seriji. I kak smo kasnili sa programom samo odjurili do Kyleakina na Skyju gdje smo prenoćili u najgorem hostelu ikad. U sobama nam je pisalo da ne stavljamo plahte na krevet, nego da sebe zamotamo u njih. Odvratno.
A spavat smo morali otić jer, poznavajući moju sreću, nije niti jedan pub (od čitavih 2 u toj selendri) radio baš na taj dan kad smo se mi dotepli. Pokušala sam igrat šah do sitnih jutarnjih sati – i to Harry Potter šah sam igrala, al jednostavno me dinamičnost igre iscrpila. Slijedeći dan smo na Skyju trebali vidjet puno toga, od čega smo vidli gotovo ništa jer smo se opet žurili. Fala bogu pa je vrijeme cijeli vikend bilo odlično. Inače Skye je famozan otočić, zelen, sa klifovima, slapovima, vjetrovima, izvrsnim krajolicima..španjolcima naravno. Imaju čak ko u Istri nekakve kućice od kamena do kojih smo trebali stić u subotu (Stone Cottages) i koje naravno nismo mogli pregledat, jer je ulaz bio zatvoren budući da je bila nedjelja. Trebali smo ić vidjet i Glenfinnan viaduct gdje se snimao svima poznat Harry Potter – nismo išli jer smo kasnili sa rasporedom zbog one nesreće. Vidli smo ajd Eilean Donan Castle gdje su se snimali Highlander i James Bond i tak ti filmeki. Zgodan dvorac, a možeš ga i iznajmit za svadbu na jedan dan i to košta 1000 funti. S tim da ti u cijeni nije niš uključeno tak da moraš i klopu još naknadno i sve one stvari koje se tiču svadbi a o tome nemam pojma. Dal bi ti se isplatilo il ne, zaključi sam.
Na povratku smo onda trebali svratit u Glencoe, i taman kad smo ušli u nekakvo predgrađe, odlučili su napravit brzinsku pauzu za wc. Kišica je počela rominjat. I sad Isus nastupa.
Čovjek zvan Isus, tj. Jesus, je morao ić na wc. Od mjesta gdje je autobus stao do wc-a je mala, mala nizbrdica sa 2 stepenice, oko kojih je trava. Isus nije razmišljao pa je umjesto po stepenicama, odlučio preć preko trave. Naravno, poznavajući moju sreću sa putovanjima, Isus je strgao nogu. I ja sam to vidla. Točan trenutak. Žal mi je samo kaj nisam snimila pa da objavim senzaciju na Jubitou ili dam u 24 Sata.
I dok je Isus ležal, i zapomagal, čekali smo hitnu. Dok je hitna došla, morali smo žurno natrag u Edinburgh (Isus je navodno završio u Invernessu u bolnici). What a trip! Al barem mogu reć da sam prva nakon 2 milenija vidla kako Isus plače.
Da napokon završim ovu agoniju (za vas naravno, meni je tamo bilo odlično), evo vam dio iz mog maila frendicama koji vjerno prikazuje stanje moje rastrojenosti ondje:
„Sad jos moram ubit jedno pola sata nekak, vjerojatno cu se ic
informirat o tome kaj se dogadja u lijepoj nasoj. Cujem da ima pozara
i takvih stvari. Ovdje na jugu, u engleskoj su grozne poplave, ali
vjerojatno im tak i treba kad su i sami grozni. Grozno s groznim ide.
Kaj da ti velim.
E da! Ovdje ima stravicno puno imigranata i tih gluposti. Iz indije
ili pakistana ili otkud vec. I to mi je tak cudno, zato kaj pricaju
engleski ok (al onda se svako malo presaltaju na to kvocanje kaj oni
zovu "njihovim" jezikom), al onak su zmazani. Mislim, znam da zvucim
ko rasist, al njihova boja koze je bas ono zmazana. Bas grdo za
vidjet. Crnci su ok, crnci su crnci i to je lijepa boja koze (nit ih
nema bas previse, kolko sam primjetila), al ovo je bas fuj. Bas su mi
bezveze, bolje da su ostali tam otkud su dosli nego mi kvare krajolike
ovdje. Boze, koji rasist iz mene govori..to je valjda zato kaj mi
kruli i gladna sam sad vec i tak, sva iznemogla zbog penjanja na
Arturovu sofu.
I evo ti na sad, jos je spanjolaca doslo u ovaj multimedijalni centar.
Joj covjece, em spanjolci u tolkim kolicinama, em zmazani ljudi,
strasno. Blazena nasa Velika Gorica...“
Gornja izjava je točna. Ne zato što Isus ne želi da je putujem, nego zato što je to moje putovanje zasjenjeno tolkom nesrećom da ga boli. I zato, naravno plače. Al o tome kasnije.
Sam Edinburgh je izvrstan grad. Možeš ić pogledat famozni Edinburški dvorac – gdje je upad za studente besramnih 11 funti, al sam barem vidla puno kamenja, kak pucaju s topa u 12h i još toga svačega, poput raznoraznih soba i sobičaka, kuhinja i ratnih muzeja prepunih kilteva i one njihove gajdaške muzike.
Možeš ić pogledat palaču Holyroodhouse, do koje da bi došao iz dvorca moraš prepješačit točno jednu milju (koja u metričnom sustavu iznosi točno: 1 Fringe festival, 300 suvenirnica i 2 Christmas shopa), i ta ulica se zove *dun, dun, dun* Royal Mile. Eto, barem nismo mi jedini narod koji ima izuzetan talent za davanje imena, jedina razlika između nas i Škota je ta kaj oni moraju apsolutno svemu pridodavat pridjev „royal“ kaj je jako glupo i zvuči engleski.
U palaču nisam otišla jer nisam htjela. Mislim, kaj, palača ko palača – sobe pune velikih stolova, kvazi neprimjetnih tajnih vrata i teških zavjesa. Zvuči kao gubitak vremena.
Možeš ić u galerije. Otišla sam. Skoro sam se srušila u nesvjest od tolke kulture i onda sam otišla višak toga svega othodat penjanjem na Arturov Stolac.
Možeš se ić popet na Arthur's Seat, a to je jednom bio vulkan. Na to sam se odvažila na dan kad je bilo samo oblačno. I sad da bi došli do vrha Arturovog Štokrla, moraš ić ili rutom koja traje pol dana ili po štengama. Uzbrdo. Ne morate ni pogađat koju sam si ja izabrala. Te štenge je uglavnom netko nekad napravio po jednostavnoj logici – zacrtaš si najkraću rutu koja je uvijek najstrmija, pobacaš kamenje po toj ruti i voila! Štenge. I sad se ja penjem po tim nazovi štengama i gubim kile isto kao i zdrav razum i napokon se popnem do vrha (250 m je strašno puno, tko god se odluči izjasnit drugačije nije u pravu i ne želim ništa drugo čut), što je moj osobni visinski rekord i sad čovjek bi očekivao nekakvu rupu il nešto iz čega je lava izlazila nekoć davno i strašila stare Škote i tak to.
NIŠTA. Nema apsolutno nikakve rupe. Samo dva spomenika koja izgledaju ko naslagana 3 laserska printera u boji od Konice Minolte. Točno tak. I točno te visine. Jedan samo tak izgleda, a ovaj drugi gore na poklopcu ima nekakvu ploču na kojoj piše visina i u kojem smjeru je koji grad i koja selendra. Nisam.Impresionirana. Al ajd, grad s te visine izgleda ok, malo ko Zagreb čak, i u podnožju sam ugledala i 2 dalmatinera (potpuno nebitan podatak al eto).
Možeš ić pogledat Royal (a kaj drugo) Yacht Britannia, kaj je samo fancy naziv za velik brod. Na njemu su jednom davno boravili svi mogući svijetski državnici, tu su se oni igrali, jeli, pili i spavali. Ukratko je to to. Vidla sam i krevet kraljice Elizabete, ove koja je još uvijek s nama na ovome svijetu, i moram priznat da moj krevet izgleda bolje. Kao prvo, veći je. Kao drugo, ovaj njezin ima neki brain-freeze-bavaria-cvijetni-uzorak da ti mozak stane. Grozno. Al sve padne na svoje mjesto kad se sjetim da su taj uzorak zapravo englezi izabrali.
Inače, brod je ogroman, na nekoliko katova i može se potratit kojih 2 sata.
Edinburški botanički vrt! Kad sam se ja odlučila dotepst u taj botanički, imala sam na umu samo jedno – velebitska degenija. Mislim, oni svi pričaju o tom svom botaničkom vrtu ko da je bogom dan. E pa sad ćemo vidjet jel je bogom dan, pomislila si ja i otputila se tamo.
Imaju impresivna ulazna vrata (još jedan nebitan podatak al kaj, tak tratiš vrijeme bezveze), imaju puno svega po unutra, a najviše trave. Po kojoj je dozvoljeno hodat! Odlično, sve sam tam pregazila i pregledala i onda odjednom uočih natpis o rijetkim planinskim biljkama. Dođem do tam i sad ne znam di bi počela, jer je sve tak nekak nabacano. Uglavnom, našla sam runolist pa sam se okuražila da ću pronać i našu degeniju.
Nisam ju pronašla.
E sad jedna činjenica: u Edinburghu ima više Španjolaca od Škota. Kam god da se okreneš, gdje god da se uputiš, samo ti prokleti Španjolci. Nebi čovjek niš rekao inače, mislim kaj nek ljudi putuju, al se oni stvarno ne znaju ponašat izvan njihove male jugo-zapadno-europske ciganjštine. To se nagurava po cesti. Onda se rašire po čitavom pločniku, nemreš ih zaobić. Nemreš ih niš pitat, ne razumiju jezik. A nonstop verglaju na tom svom španjolskom. U busu se naderavaju s kata dole, dole na kat, ma katastrofa. Da ih čovjek poubija. Mislim da sam tamo postala najrasistiničnija osoba prema Španjolcima, zajedno sa svim Šveđanima. Ozbiljno. Šveđani su mi se sami došli pojadat čak kak im stravično idu na živce, da ne mogu više čut niti riječi španjolskog i da bi ih najradije pobacali u Arturov Tabure, al niš od toga jel, kao što rekoh, nema nikakve rupe.
Još jedna činjenica. Ograde. Su. Im. Fetiš.
Ozbiljno. Kam god da se okreneš, gdje god da se uputiš, samo ograde. Postavljaju ograde, obnavljaju ograde, farbaju ograde...Ak se nešto da ogradit – to je ograđeno. Drveće, semafori, stanice, wc-i, apsolutno sve! A ak slučajno dođe do kakvih radova na cesti, e onda nije dovoljno kao kod nas postavit samo trokut sa onim stričekom s lopatom gore..To se mora ogradit. Sa metalnom ogradom. Preko koje ide još jedna plastična. I preko koje ide još jedna mekana plastična. Aha. Strašno.
Možeš otić u parlament. To je nova građevina i uopće se ne uklapa u ostatak grada iako oni svi tvrde da je dizajnirana posebno da se uklopi. Vjerujte mi, ne uklapa se. Osim toga, bilo je tu šarenih kontroverzi jer je trebal koštat samo 4 milijuna funti, a koštal je 40 milijuna. Glavna prostorija parlamenta (tam di se glasa i čita novine), je napravljena tak da nema niti jedan stup i to je bilo jako komplicirano napravit, blah, blah i odjednom vodič veli da je taj parlament osmislio neki španjolski arhitekt. Gotovo. Odmah su španjolci počeli verglanje o tome i kak je to valjda sad tak strašno izvrsno jer je to njihov sudržavljanin napravil, bla bla bla bla bla. Ali cinjenica je ta da je taj arhitekt umro prije nego se parlament završio, i to sa 44 godine ili tak nešto, ne baš previše, što meni smrdi na nekakvog španjolskog narkića i ovisnika o raznim tabletama (plivadon?), i zato mu tak i treba. Jedan vergler manje. Inače je parlament onak zgodno osmišljen, samo malo previše betona ima, ne znam, al to cu pripisat drogama.
Nakon toga sam otišla posjetit Mary King's Close, kaj je čitava ulica sa kućama pod zemljom, tj. samo su na kuće pometali nekakve ploče da bi građevina nekakva gore mogla stajat i to zatrpali. I fora je, mračno, pričaju o duhovima, malo se prošećeš po tim ulicama (s pratnjom naravno, inače si doomed) i tak to. Ak ideš u Edinu, svrati tam.
Ali nikako nemoj svratit u Museum of Childhood. Muzej djetinjstva. Stravičan muzej. Ne zato kaj je loš, nego me jednostavno prestravljuje. Imaju na katu čitavu sobu prepunu prokleto velikih prokletih lutaka od čega me jeza hvata. Odvratno. Lutke posvuda. I jezive prastare drvene igračke posvuda. I klauni posvuda. Fuj. Da se mene pita, to bi se trebalo zatvorit. I zakopat. Eto ti jezive turističke atrakcije.
Od muzeja je još dobar Museum on the Mound čija tema je lova. Samo novac posvuda. Ah, moja domena... Uglavnom, najzanimljiviji po meni eksponat je kutija sa milijun funti. Ne smije se slikat unutra, al sam ju u jednom trenu kad se čuvar okrenul uspjela slikat. Tek tolko.
Otišla sam tam čak i u kino, pogledala Simpsone naravno, i zaključila da je Cinestar bolji. Kao prvo, u Cinestaru dobiš svoje mjesto a ne da moraš tražit po dvorani di se možeš sjest kao ovdje. Kao drugo, u Cinestaru je platno jedno točno 100 puta veće od ovog. Kao treće, u Cinestaru ne rade svijetla za vrijeme filma kao ovdje. Bila su doduše prigušena, al svejedno su tu. To smeta. Otkaz. Inače radi se o multipleksu Vue. Bezveze.
A sad o famoznom nezaboravnom putovanju u Highlands i na Isle of Skye za bijednih 80 funti. Išlo se prek vikenda, i plan je bio da pogledamo jako puno toga.
Uglavnom, kad smo krenuli, vozili smo se jedno sat vremena i došli do nekakvog odmorišta di smo bili tipa pol sata i gledali Hamishe, tj, onu njihovu stoku škotsku, nakon čega smo se dalje uputili prema Glencoe, ali naravno nismo tamo stigli jer se u međuvremenu dogodila nekakva prometna nesreća u kojoj je navodno netko i poginuo tak da smo 2 sata stajali na cesti pa smo se odlučili vratit natrag i krenut rutom po kojoj smo se trebali nakon drugog dana vraćat u Edinburgh. Prošli smo Perth, došli do Pitlochry – jako slatko mjesto s onakvim kućicama ko u Midsomer Murders seriji. I kak smo kasnili sa programom samo odjurili do Kyleakina na Skyju gdje smo prenoćili u najgorem hostelu ikad. U sobama nam je pisalo da ne stavljamo plahte na krevet, nego da sebe zamotamo u njih. Odvratno.
A spavat smo morali otić jer, poznavajući moju sreću, nije niti jedan pub (od čitavih 2 u toj selendri) radio baš na taj dan kad smo se mi dotepli. Pokušala sam igrat šah do sitnih jutarnjih sati – i to Harry Potter šah sam igrala, al jednostavno me dinamičnost igre iscrpila. Slijedeći dan smo na Skyju trebali vidjet puno toga, od čega smo vidli gotovo ništa jer smo se opet žurili. Fala bogu pa je vrijeme cijeli vikend bilo odlično. Inače Skye je famozan otočić, zelen, sa klifovima, slapovima, vjetrovima, izvrsnim krajolicima..španjolcima naravno. Imaju čak ko u Istri nekakve kućice od kamena do kojih smo trebali stić u subotu (Stone Cottages) i koje naravno nismo mogli pregledat, jer je ulaz bio zatvoren budući da je bila nedjelja. Trebali smo ić vidjet i Glenfinnan viaduct gdje se snimao svima poznat Harry Potter – nismo išli jer smo kasnili sa rasporedom zbog one nesreće. Vidli smo ajd Eilean Donan Castle gdje su se snimali Highlander i James Bond i tak ti filmeki. Zgodan dvorac, a možeš ga i iznajmit za svadbu na jedan dan i to košta 1000 funti. S tim da ti u cijeni nije niš uključeno tak da moraš i klopu još naknadno i sve one stvari koje se tiču svadbi a o tome nemam pojma. Dal bi ti se isplatilo il ne, zaključi sam.
Na povratku smo onda trebali svratit u Glencoe, i taman kad smo ušli u nekakvo predgrađe, odlučili su napravit brzinsku pauzu za wc. Kišica je počela rominjat. I sad Isus nastupa.
Čovjek zvan Isus, tj. Jesus, je morao ić na wc. Od mjesta gdje je autobus stao do wc-a je mala, mala nizbrdica sa 2 stepenice, oko kojih je trava. Isus nije razmišljao pa je umjesto po stepenicama, odlučio preć preko trave. Naravno, poznavajući moju sreću sa putovanjima, Isus je strgao nogu. I ja sam to vidla. Točan trenutak. Žal mi je samo kaj nisam snimila pa da objavim senzaciju na Jubitou ili dam u 24 Sata.
I dok je Isus ležal, i zapomagal, čekali smo hitnu. Dok je hitna došla, morali smo žurno natrag u Edinburgh (Isus je navodno završio u Invernessu u bolnici). What a trip! Al barem mogu reć da sam prva nakon 2 milenija vidla kako Isus plače.
Da napokon završim ovu agoniju (za vas naravno, meni je tamo bilo odlično), evo vam dio iz mog maila frendicama koji vjerno prikazuje stanje moje rastrojenosti ondje:
„Sad jos moram ubit jedno pola sata nekak, vjerojatno cu se ic
informirat o tome kaj se dogadja u lijepoj nasoj. Cujem da ima pozara
i takvih stvari. Ovdje na jugu, u engleskoj su grozne poplave, ali
vjerojatno im tak i treba kad su i sami grozni. Grozno s groznim ide.
Kaj da ti velim.
E da! Ovdje ima stravicno puno imigranata i tih gluposti. Iz indije
ili pakistana ili otkud vec. I to mi je tak cudno, zato kaj pricaju
engleski ok (al onda se svako malo presaltaju na to kvocanje kaj oni
zovu "njihovim" jezikom), al onak su zmazani. Mislim, znam da zvucim
ko rasist, al njihova boja koze je bas ono zmazana. Bas grdo za
vidjet. Crnci su ok, crnci su crnci i to je lijepa boja koze (nit ih
nema bas previse, kolko sam primjetila), al ovo je bas fuj. Bas su mi
bezveze, bolje da su ostali tam otkud su dosli nego mi kvare krajolike
ovdje. Boze, koji rasist iz mene govori..to je valjda zato kaj mi
kruli i gladna sam sad vec i tak, sva iznemogla zbog penjanja na
Arturovu sofu.
I evo ti na sad, jos je spanjolaca doslo u ovaj multimedijalni centar.
Joj covjece, em spanjolci u tolkim kolicinama, em zmazani ljudi,
strasno. Blazena nasa Velika Gorica...“
objavio Francesca Extraordinaire, 13. studeni 2007 17:25:00
| link
| (2)
komentari
Pa dakle!
Konačno!
Jedino, mislil, zar moraš baš našu korespondenciju s ljudima dijeliti???
A knjiga? A FILM?!?!?!
Sve je propalo!(
Pa kolka je bila naša korespodencija ovo je tek 0.0003% toga. Ništa nije propalo, još uvijek stignemo ekranizirat :D
čet - 01.11.2007
Predmet: Halloween opet, bundeve još više
Moje apsolutno superlativne bundeve. Zahvaljujem sebi, mom strpljenju, turbo pilici koja se ove godine nije slomila i Zombie Pumpkins (ne nisam to kupila, koristila sam ultimativni ultralegalan „novi-prokleti-mesija“ sajt obožavan diljem svijeta - Demonoid.com i nedam vam pozivnicu).
Za sve one koji me gnjave za Škotsku – budem. Otkaz.
objavio Francesca Extraordinaire, 1. studeni 2007 21:25:00
| link
| (0)
komentari
