Francesca Extraordinaire

(Woohoo! Evo još jedna od super dobrih priča! Shamone!)

SA KODOVIMA U RUKAMA
Baš kad sam zašla iza ugla zgrade, sumnjiva osoba mi priđe. Opasnosti te stalno i svuda vrebaju kada nosiš kodove sa sobom. Držanje kodova u rukama te virtualno pretvara u magnet za druge. Oči te špijuniraju, uvijek tražeći dobro vrijeme i način na koji bi ti mogli oteti kodove. Ovaj čovjek, ova sumnjiva osoba sa očito sumnjivim poticajima je htjela uzeti moje kodove i koristiti ih za kojekakve perverzije.

 „Oprosti, ali kaj ti to nosiš?“ sumnjičavo pita.

 „Ovo?“ pitam dok mu mašem sa papirom pred nosom. „Ovo su kodovi, dečko. Moji kodovi.“

 „Daj da ih vidim, molim te.“

 „Žao mi je. Ovo su moji kodovi.“

 „Želim imati te kodove,“ prozbori. Iako je rekao samo četri riječi, njegov izraz lica, njegovo držanje i geste su rekle puno više. Time mi je predstavio čitava poglavlja svih enciklopedija koja glase „nasilje“. Želio je moje kodove – mogla sam to reći samo iz njegovog pogleda. I isto zato što je to izričito zatražio od mene.

 „Ne mogu se odvojiti od ovih kodova ni pod kojim uvjetima!“

 „Ali ti kodovi pripadaju meni.“

 „Znaš li uopće čemu služe ovi kodovi?“

 „Naravno da ne. Zato ih i hoću imat!“

 „Pohlepa. Ne priželjkuj kodove koje nemaš.“

 „Možda i nebi da se ljudi ne hvale svojim posjedovanjem kodovima i onime što nose! Nikad nisi razmislila o tome?“

 „Ne. Ispričavam se.“

 „Ljudi ko ti se stalno razmeću kodovima i to mi se gadi,“ veli on. „Kao što možeš vrlo dobro vidjeti, ja nemam svojih kodova, prema tome vodim život teži od tvojeg milijun puta. Pa kaj veliš na partnerstvo? Pola-pola, jedni kodovi za sve!“

Kako se samo usudio tražiti da dijelim moje kodove...Radila sam naporno da ih dobim, i nisam ih mislila dijelit ni sa kim. Ipak, zanimalo me. Zanimalo me ima li to, što on traži, smisla. Može li svijet onih sa kodovima i onih bez, postati isprepleten i proizvesti svijet gdje svi imaju kodove? Ne, to je nemoguće! Bez kodova, što bi uopće tjeralo ljude da žele više? Trudila sam se da dobim ove kodove i namjeravam ih držati daleko od drugih i pobrinuti se da su korišteni na najbolji mogući način.

Kad sam uspješno razmislila o ponudi, odgovorila sam sa zvučnim, „Ne.“

 „Nisi ni razmislila!“

 „Ma nemoj! Kako se usuđuješ osuđivati me na nerazmišljanje o tvojoj ponudi davanja mojih kodova tebi tako da nemam kodove i ti imaš sve kodove!“

 „To nije ono kaj sam predložio, glupačo! Isus, sad sam u stanju razbiti te sa jednom od moje dvije šake! Vjerojatno ovom. Mojom lijevom.“

 „Opa, smiri se! Kak možeš znat da su ovi kodovi zapravo ono što želiš?“

 „Nemoj mi govorit da se smirim!“ ljutito će. „Zapravo začepi! Začepi ili ću ti ih ja začepit sa puno boli!“

 „Dobro, nemamo se kaj više razgovarat. Odlazim sada sa svojim kodovima.“

 „A ne! Ne, nećeš!“

 „Prijetiš mi, prema tome, odlazim!“

 „Dosta je ovog,“ veli. „Uzimam ove kodove silom!“

 „Blefiraš!“

Ne blefira! Kao osoba od riječi, nastavio je zamahom svoje lijeve šake u smjeru mojeg lica. Dok je to radio, vrijeme se usporilo na brzinu puževog koraka. Gledala sam u teroru dok se njegova šaka približavala, proučavajući svaku košćicu na šaci. Morala sam nešto napraviti. Morala sam ga zaustaviti od toga da me udari i ostavi u stanju u kojem ne mogu sigurno štititi moje kodove! U ovakvim trenucima neki ljudi bi stisnuli zube, i napravili izboran izraz lica pod pritiskom dok čekaju trenutak udarca. No, ja sam u tom vremenu od početka kretanja prema licu i samog udarca bila sposobna smisliti plan odvraćanja pažnje.

 „Čekaj!“ viknem. Moja intervencija je došla u zadnji čas. Dobro, dobila sam malo vremena, ali koliko zapravo? Odgodio je darovanje bolnog poklona mom licu jer sam, definitivno, pridobila njegovu pažnju, ali koliko dugo do slijedećeg dolaska nasilja?

 „Kaj? Budeš mi dala kodove?“ nestrpljivo upita.

 „Upravo sam se sjetila da sam naručena kod doktora.“

 „Kaj?!“ pitao je sa onim rijetkim zaprepaštenjem kao kad saznaš da ti je tvoja lijeva ruka zapravo kornjača. Njegova ruka nije bila kornjača, ali je svejedno bio jako iznenađen.

 „Naručena sam kod doktora. Bolje mi je da krenem sad!“

 „Čekaj malo! Možeš odgodit?“

 „Ne, već sam odgodila nekoliko puta. Ovaj put ne smijem propustit.“

 „Možda bi trebala ostaviti kodove kod mene, tako neće pasti u krive ruke.“

 „Ovi kodovi su u pravim rukama, tvoje ruke su krive ruke. Da ih uručim tebi, stvaljala bi ih iz pravih u krive ruke.“

 „Ali kaj ak ti ih doktor proba uzet? Može ti dati smrtonosnu injekciju i uzet ti kodove.“

 „Ne, ovaj doktor je ok. On poštuje moje kodove. Mora, inače bi našla drugog doktora.“

 „Mogu samo na kratko držat kodove u rukama? Jako me privlači da si sam nabavim kodove, i samo hoću znat koji je to osjećaj, držati ih u rukama.“

 „Puno tražiš. Gle, stvarno trebam ići. Ako zakasnim, netko drugi će upast u moj termin, a onda počinje opet tortura sa dogovaranjem i drugim terminom. Prilično sam sigurna da znaš na kaj mislim.“

 „Poprilično sam dobrog zdravlja, tak da ne znam. A da ja idem s tobom? Pa bi mogao zaustaviti, na primjer, doktora ak bi ti pokušao ukrast kodove.“

 „Gledaj, ovo su mi prvi kodovi koje sam ikad imala. Stvarno volim ove kodove. Zakaj si sam ne nabaviš svoje i pustiš mene i moje kodove na miru?“

 „Upravo si si stvorila smrtnog neprijatelja.“

 „Pa pokušao si me udariti prije par minuta, sjećaš se? Naše neprijateljstvo je do sada jako dobro utemeljeno. Prestani slinit za mojim kodovima, nećeš ih dobit!“

 „A zakaj ideš k doktoru?“

 „Zato. Imam problema.“

 „Kakvih?“

 „Pod velikim sam pritiskom u zadnje vrijeme. Nošenje kodova je jako velik teret upravo zbog ljudi kao što si ti. Ljudi koji me ne žele pustiti na miru. Taj status zvijezde, novi nivo slave koje sam postigla ne sa talentom ili osobnošću, već samo zbog posjedovanja kodova. To je vrlo frustrirajuće, ali već ću to srediti.“

 „Nisam nikada zapravo razmišljao kako je ljudima kao što si ti. Izgleda da je jako teško. Ali opet, ne vidim razlog zašto nebi podijelili dio tereta. Ti i ja, sa kodovima u rukama, protiv čitavog svijeta!“

 „Ali shvati, radi se samo o tome da ovi kodovi nisu napravljeni za tebe! Tebi nebi značili ništa. Vjerojatno bi ih iskoristio na sve moguće krive načine i nebi dobio ništa od njih. Sigurna sam da ćeš jednom i ti dobit svoje kodove. To će biti posebni kodovi! Jednom ćeš to shvatiti. Uskoro.“

Izgledalo je kao da prihvaća moj odgovor, što je dobro jer sam se već spremala zabiti prste u njegove oči i pobjeći što brže. Ovo je bila igra sa jednim igračem, a on nije niti imao kontroler. Lovci su posvuda oko tebe, čekaju pravi treutak da zaskoče nekog sa kodovima u rukama. Na taj način naš svijet živi.

Kad sam napokon došla doma, odmah sam navukla zastore i zaključala vrata. Čak sam si i pojačala osiguranje u obliku vrata podbočenih stolcem za one koji su dovoljno spretni da obiju bravu. Nije bilo vremena za pogreške. Kad sam sve pregledala i zaključila da sam zadovoljna osiguranjem, pripremila sam se za korištenje mojih kodova.

Uključila sam posebni dekoder, i oprezno počela unašati kodove. Prije sam bila ranjiva, ali sada ću pobrati nagradu beskrajnog zdravlja i amunicije. Postoji samo jedna caka s kojom sve pada u vodu. Još uvijek sam bila ranjiva, čak do smrti, ako padnem u rupu. Kaj će ti svo zdravlje na svijetu ako još uvijek možeš umrjeti od pada? Ovi kodovi me iznevjeriše.

Authors Note: Evo napokon dugo očekivanog nastavka Nevolja. Glupe rime su opet tu za vašu zabavu. Smišljala sam ih čitavih 5 minuta zato pokažite malo poštovanja. Uživajte!

NEVOLJE ŠEĆERNIH LIVADA: ODAJE ŠIJOSMRADA
Dok su Kralj Matematike i njegova elita matematičara računali i razlamali brojeve, sjednem na kamen pored Lava Sliptora i zaigramo šah. Pobjedila sam ga pet puta od osam i nakon posljednjeg uzvika „Šah-mat!“, Kralj Matematike se nacrta pred nama. U očima mu se vidjelo da čeka da ga pitam kak napreduje ili će eksplodirati.

 „I?“ pitam.

Kralj Matematike se ubaci u još jednu brzu, predvidljivu, pjesmu.

 „Tvoj zadatak nije bio lak,
Ali moj genijalni um je jak,
Idemo sad pred vrata svi,
I svoje vještine ću ti pokazati!“

Pratimo Kralja Matemtatike do vrata gdje su njegovi matematičari okupljeni oko stotina sitnih, naizgled nasumično poredanih, kamenih gumbića koji, ako se točnim redoslijedom pritisnu, otvaraju vrata. Jedan od matematičara doda kralju komad papira i on počne stiskati kamenčiće u vrata. Svako malo bi stao i pomno proučio što mu piše na papiru i kako dalje raditi. Kad je napokon završio, baci papir i vjetar ga otpuše u nepovrat.

 „Trebalo mi je puno da riješenje za jednadžbu konstruiram,
Kao otplatu, sad ćeš me gledat kako mastur-„

Kraljeva pobjednička pjesma je nadglašena glasnim tutnjem i zvonjavom ogromnih kotača unutar zidina. Lice brončane boje, koje liči na lice ogromne i ružne bebe se odjednom magično stvori na površini vrata.

 „Šijosmrad želi odgovor na zagonetku!“ lice prozbori. „Tko je najžešći u svoj zemlji?! Odgovori brzo!“

 „Ah pa sigurno nitko drugi, doli osoba koju matematika kraljem zove, zahtijevam od tebe ružna bebo sada, da napučiš usne i poljubiš prstene ove.“ Kralj ispruži ruku.

 „To krivi odgovor!“ lice protutnji.

Kralj Matematike postane crven od bijesa dok munje počnu letjeti iz očiju brončane bebine glave. Sa groznim zvukom loma kostiju i groznim smradom prženog mesa, beba stjera kralja do samog ruba litice na kojoj smo okupljeni. Kad nas je jaka svijetlost munja prestala zasljepivati, vidjeli smo da kralja više nema i da na njegovom mjestu stoji preslatki čupavi mali zec. Jedan od matematičara pojuri prema kraju litice najbrže što je mogao i nogom opali zeca u provaliju.

 „Živio nam kralj!“ uzvikne. „Oslobodili ste nas njegove tiranije. Prihvatite našu duboku zahvalu, plemeniti Šećernolivadaši!“

Matematičari s veseljem odmahnu i nestanu u oblaku brojeva. Nadam se da će od sada u njihovoj zemlji vladati demokracija.

 „Daj odgovor!“ uporna beba zatražuje.

 „Ovoga,“ razmislim, „da nije Šijosmrad?“

 „DA NIJE ŠIJOSMRAD KAJ?“ lice bebe zagrmi.

 „Šijosmrad je najžešći u svoj zemlji.“ Odgovorim.

Lice nestane i začuje se jaka tutnjava dok se vrata otvaraju. Pogledam lava i slegnem ramenima. Oprezno uđemo u špilju i odmah uočimo da je mračna i hladna. Naš put unutar špilje nije išao glatko jer su nam se na putu stalno preprečavale razne špiljske stvari kao stalaktiti, stalagmiti i slijepi leptiršišmiši.

Kada smo propješačili dobar dio puta, dođemo do zida u kojem su troja vrata.

 „Iza jednih od ovih vrata naći ćete velikog i moćnog Šijosmrada.“ Lav Sliptor pročita naglas natpis ispred vrata. „Iza drugih dvoje vrata zateći će vas nesreća, ali nesreća ne prouzročena velikim i moćnim Šijosmradom.“

Oboje pomno proučimo sva vrata i ne možemo vidjeti niti jednu razliku među njima.

 „Pa ne znam, ajmo probat srednja vrata,“ predložim.

 „To zvuči kao i svaki drugi dobar izbor.“ Lav si čeprka po zubima.

Oprezno primim kvaku srednjih vrata i otvorim ih tek za koji centimetar. Odjednom se čuje ljuta rika i kroz sićušni otvor navali vatra. Brzo zalupim vratima.

 „Nisu ta!“ prozborim kroz zube, držeći se za moju opečenu ruku.

 „Nisu ta.“ Lav se složi istodobno pregledavajući ono što je iskopao iz zubiju.

Pomaknem se prema lijevim vratima. Zastanem da se psihički pripremim za potencijalni bijeg ukoliko nas iz ove prostorije napadne kakav duh koji je željan probave naših kostiju ili kojeg god djela nas koje duhovi jedu. Vrata se lako otvore i, kad se ništa nije dogodilo, prislonim oko na otvor. Vidim ogromnu prostoriju. Ima otvoren strop i slatka sunčeva svijetlost pada kroz otvor na hrpu raštrkanih kostura. Već sam spremna proglasiti i ova vrata promašajem, kad uočim divovsku, ružnu spodobu kako spava. Gromoglasno hrkanje ispunjava prostoriju groznom jekom, i shvatim da to mora biti nitko drugi nego Šijosmrad.

 „To su ta!“ šapnem lavu. „Idemo.“

Oprezno krenemo u prostoriju i pažljivo biramo svaki slijedeći korak, izbjegavajući lubanje i razne druge ružne kosti. Još teže od izbjegavanja ružnih kostiju je izbjegavanje sitnih članaka prstiju koji su raspršeni posvuda. Približimo se Šijosmradu i vidimo da čudovište spava navrh svog blaga. Na suncu se sija zlatna Tamburica Miroslava Škore. Nalazi se točno pod pazuhom Šijosmrada.

 „Kak da dođemo sad do tamburice?“ tiho pitam lava. „Ziher će se probudit kad se netko od nas počne penjat po njegovim trofejima.“

 „Ma nemam pojma,“ lav odgovori uz zijevanje. „Samo znam da se ne namjeravam upuštati u penjanje po ovoj gomili stvari i dolaziti do odvratnih i smrdljivih djelova ove zvjerke samo zbog glupe tamburice.“

 „A da mu nekak odvratiš pažnju?“

 „Mislim da to nije baš neka ideja.“ Lav pokaže prema hrpi kostura.

 „Možda bi mogli-„

Lav me prekine zvukom koji je najbolje opisati sa „ep-ep!“. Primi ne za ruku i pokaže prema čudovištu.

Šijosmrad se probudio. Sjedi i trlja si oči.

 „Zdravo.“ Pozdravi nas. „Tko ste vi?“

Blago počne zvečati dok se Šijosmrad osovljava na noge. Sada vidim da je ono brončano lice bebe zapravo Šijosmradovo lice. Izgleda kao ogromna bucmasta beba sa prevelikom glavom.

 „Ja postavio pitanje!“ Šijosmrad reče s nestrpljenjem. „Vi ste u mojoj špilji! Objasni zašto!“

 „M-mi smo došli po čarobnu Tamburicu Miroslava Škore.“ Odgovorim nesigurno.

 „Ah!“ Šijosmrad si posvrbi vrat. „Možeš uzet. Ne sviđa mi se. I premala je za moje prste.“

Šijosmrad tad počne pomicati prste da nam demonstrira svoju misao.

 „T-to je vrlo ljubazno od-,“ počnem.

 „ALI!“ Šijosmrad me prekine. „Daš mi nešto zauzvrat. Ne volim da se blago smanjuje.“

Odmah počnem čeprkati po džepovima u nadi da ću pronaći nešto što bi mogla dati Šijosmradu. Tad se sjetim čarobne frulice koju ima Lav Sliptor.

 „Daj mu frulicu.“ Promrmljam lavu.

Lav uzdahne i izvadi iz džepa frulicu. Napravi par koraka naprijed i položi je na pod.

 „To je čarobna frulica.“ Objasnim. „Puno moćnija od bezvezne Tamburice Miroslava Škore. Ako puhneš u nju, pozvat će čarobne matematičare koji će raditi razne trikove samo za tebe.“

Šijosmrad se muči dok pokušava podići frulicu sa poda, baš kao kad mala beba pokušava podići novčić sa stola.

 „Ti čarobnjaci matematike. Su napravljeni od mesa?“

 „Da, fiiiinog mesa.“ Lav odgovori i slegne ramenima kad ga oštro pogledam.

 „Mmmmm, ja volim meso. Ok, evo ti tamburica, ja zadržat frulicu.“

Žurno pokupim tamburicu, zahvaljujući Šijosmradu. Kad smo lav i ja napustili prostoriju Šijosmrada, čujemo poznat zvuk frulice i sekunde kasnije zvužduk oblaka brojeva. Vrištanje matematičara je odjekivalo špiljom čak i onda kad smo već izašli iz nje.

A sad put pod noge i natrag u Šećerne Livade.

...NASTAVIT ĆE SE...