Francesca Extraordinaire

Predmet: More

Idem na more. Nemrem vjerovat. Idem samo da se maknem s mrtve točke. Fakat ne znam kaj bum tam radila. A pošto ne znam kaj da važnog napišem vezano uz moj odlazak (osim da odlazim i ostavljam vas u nemiru), napisat ću kojeg sve svijeta možete nać na tako maloj površini.

Krk je zanmljiv otok, a najzanimljivija točka na Krku je moje selo u kojem ljetujem (zvat ću ga Selo iz sigurnosnih razloga, da mi netko od vas luđaka tam ne dođe i prijeti ubojstvom...dobro, nebi bilo prvi put, al svejedno...). Selo se sastoji od stotinjak kuća, 50 stanovnika (kad nije sezona) i jedne asfaltirane ceste koja vodi ravno do – you guessed it – plaže. Moja rezidendica (rezidencija + vikendica = rezidendica) se nalazi negdje na pol puta do plaže, točnije 800m od plaže. Fora je u tom kaj ti boduli ne znaju brdo sravnat pa kad ideš na plažu sav si sretan i veselo cupkaš, a kad se vraćaš, rađe bi umro nego to ponovio još jednom. Da, radi se o nizbrdici, odnosno uzbrdici. Stvarno, kad se vraćaš trebali bi stavit znak upozorenja za 90% uzbrdicu, tak da si bolje razmisliš želiš li to stvarno napravit. I upravo je to razlog zašto ja idem s autom dole (dole = na plažu). I opet si sretan. Sretan jer znaš da se nećeš morat ti mučit idući uzbrdo, nego auto. Ali i to veselje mi jedan dan boduli pokvariše. Kako? Stavili su rampu isprad ulaza na ono što oni zovu – parking. Općina je odlučila da ga treba naplaćivat. I to ne par kuna, nego ravnih 10. 10 vražjih kuna za kaj?! Za prašnatu površinu natkrivenu suncem? Ili za to kaj ste napomenuli da ne odgovarate za osobne stvari? Ne? Kaj naplaćujete, žgadijo bodulska? Ne da mi se svaki božji put auto zmaže i sav zapraši, nego se još k tome i užari na nemilosrdnom suncu. Sad kad tam dođem, idem istražit. Neće to samo tak proći, ne dok sam ja tam.

Zanimljivo je kak Seljani ne vole domaće ljude, pogotovo one na čijoj tablici piše ZG. Da nas mogu likvidirat, odmah bi to i napravili. Ali kad se radi o Kranjcu, samo kaj ne jedu umjesto njega. Seljačine obične, kak vam nije jasno da ću ja potrošit više od bilo kojeg Kranjca, samo se normalno ponašaj. Zadnji put sam čak i izgubila želju za trošenjem novca, a svi koji me poznaju, znaju kaj to znači...

A činjenicu da bi nas prognali sa Otoka da mogu potkrepljuje sljedeća rečenica koja je izašla iz usta jednog od najafirmiranijih Seljana, citiram: Vi Zagrepci, ste krivi za rat! Ma nemoj? Ti ćeš mi govorit nekaj o ratu, kaj nisi niti metka videl! Ti se usuđuješ govorit protiv Zagrepčana, ili Zagrepca, koji su branili tvoje dupe dok si ti pržil ribe na gradelama i igral balun. Mrš žgadijo, smeće obično!

Pošto moje i mene trpe u Selu već više od 30 godina (mene doduše malo manje...nekih 19), jer smo Zagrepci (pod tim se smatra sve ovo kaj spada u Zg županiju), jednostavno su morali nekaj prosrat kaj bi bilo dovoljno sramotno za moju familiju, i otjeralo na iz Sela zauvijek. Prije nego kaj objasnim o čemu se radi, moram reć riječ – dvije o najsvetijim stvarima (ili živinama) u Selu. Ovce. U ovce se ne smije dirat. Nedo Bog da takne Zagrebec jednu, ta se proglašava prokletom, zakolju je i vrše obred čišćenja njene duše. Najveći neprijatelji ovci su – medvjedi i Zagrepci. Zapravo, medvjedi su na 2. mjestu. A sad o šokantnom događaju. Ja inače imam dva dalmatinera, tada je samnom bio samo jedan – Bebica. Bebica je miroljubiv pes, voli napadat samo druge cucke, sad kad je star. No taj događaj se dogodio u njegovoj mladosti dok je još bio zaigran. I tako se Bebica išao prošetat jedan dan u selo. Naišao je na svog prijatelja, pesa zvanog Cigla. Cigla je boxer. On i Cigla su se igrali na livadi i nitko nije obraćao neku posebnu pažnju na njih. Sve dok se nije začuo histeričan vrisak bodulske babetine: Ajme meni, zakla mi ovcu!

Tko? Kaj briješ, šupeljačo? – velim ja

Pa ta tvoja beštija od psa, veži tu beštiju il ću mu glavu ja odrezat pa će mu otić na drugu bandu – ona će

Molim? Šufljačo, tražiš li ti to od mene da te ubijem? – velim ja

Policiju sam nazvala, niš ja više ne govorim... – ona histerično kaže, mašući rukama po zraku.

Sad ja pogledam tog janjčeka koji na samrti leži i vidim da je pun krvi. Pogledam Bebicu, a ono Bebica bijel ko snijeg. Nigdje niti jedna kapljica nečeg crvenog. U međuvremenu je policija došla u roku od nevjerojatnih 5 minuta i utvrdila da je Bebica krvoločan pas s tendencijom ubijanja ovaca, bez da su Ciglu pregledali. Ili jesu, al je moj pes morao biti kriv. Al dobro, kupili smo janjca, zaklali ga i pojeli. Svako zlo za neko dobro.

Da čudan svijet živi tamo potvrđuje i sljedeća osoba. Osoba R. R je luđak koji me svaki božji put probao ubit. Tehnika: držanje pod vodom. Ono kaj R nije znao je to da ja imam ogroman kapacitet pluća i mogu pod vodom bit 5 minuta. Ali njega to nije sprečavalo u njegovim uzaludnim pokušajima. Sve do jednog dana kad sam mu ja za nogu neprimjetno zavezala betonski blok i bacila ga u duboko more za osvetu. Osobe R više nema.

Slijedeća osoba je Perica. Perica je bio ljutit starac koji je mrzio nas djecu dok smo se igrali skrivača uvijek oko njegove kuće. U svakoj igri sam ja pobijedila. Kako? Lijepo. Za razliku od onog koji bi me trebao pronać, mene je uvijek pronašao Perica i ja sam petama vjetra, e Marion Jones je 0, dala do onog di se spasiš i trk doma. Perica je bio pojam straha. Vječito nas je lovio, strašio, poljevao vodom...ali i njega danas više nema. Jadan čovjek je vjerojatno izgubio sve živce.

Osoba br. 3: Šiljo. Šiljo je ogorčen starac. Mrzi Zagrepce. Ali zato obožava svoju – ogradu. Vidite, ta ograda nije obična ograda. Ta ograda je napravljena od kamena koji nevezano stoje jedan na drugome. Umjetnost, netko bi rekao. Ali ta ograda je daleko od savršanstva, i ko za inat se nalazi tik do ceste na najužem djelu.. svako malo se tam dogodi neki sudar jer se voze ko luđaci, auti se razlete, a ograda se sruši. Efekt: domino. Šiljo poludi. A ća si mi od ograde napravil? Ća, ća? Ide mi na živce.

A da je Selo čudno mjesto, govori i ovo – iza mola je potopljen avion iz WW2. Odurno. Tam non stop ronoci rone i nekog boga se zgledavaju, umjesto da izvade to van već jednom. Fuj. A malo dalje je i potopljen njemački brod iz istog rata...samo to je u puno dubljem moru.

Također postoji jedna kuća koja sada stoji prazna. Ne zato kaj ima loš pogled, dapače, nego zato kaj ju grom pogodi svaki put kad tamo grmi. Svaki put. Samo tu kuću. A kaj se može, vjerojatno su tu kućicu zgradili Zagrepci pa su ju Seljani prokleli ili tak nešto...

Nego, ima toga još puno o Selu. Zavjere, misterije, nelogičnosti, morska čudovišta...ali o tome neki drugi put. Sada se samo moram skoncentrirat na to da mi ludi Turčin ne zruši avion i da me ludi Seljani ne ukokaju. Sve ostalo je beznačajno.

Vraćam se uskoro, a do onda,

Cheers!

Seljani mi šalju prijeteće poruke.