Francesca Extraordinaire

Predmet: Just Another Annoying Rant About Everything

Izgleda da kad si star svaka odluka postaje stravično važna i uopće proces do zaključka traje nekih 2 dana, jer vjerojatno u tim godinama si već sve napravio i sve znaš o bitnim odlukama. Znaš gdje trebaš živjet, kaj trebaš radit, koga trebaš oženit/udat, koje stvari kupovat, koji auto vozit...tak da jedina preokupacija koja ti ostaje je razmišljanje o ubojici - tko je ubio Marisol? Raoul ili Jose Andres?

Kaj se pak tiče mlade populacije, tu je . Svaku odluku uzimamo zdravo za gotovo. Vidim ljude koji donose užasne, grozne i neisplative odluke svaki božji dan.

Došla mi je frendica neki dan i donesla fotke sa maturalca u Španjolskoj tek tolko da se prisjetimo tih crazy, lazy dana. I tak je pokazala jednu sliku koja je bila slikana baš od mene, a na slici je bio neki metalac na svom motoru (ta slika je djelomično potaknula pisanje ovog posta). Taj lik je imao nekih 60 godina, vozio svoj Harlić i nosio uske kožne hlače. Imao je svu opremu koju jedna takva osoba mora imat - pa čak i resice na volanu. E sad, ja znam da smo mi kao curice imale na svojim rozim biciklićima te iste resice, ali kad smo odrasle više nije bilo fora vozit rozi bicikl, a kamoli imat resice koje se vijore, pa se pitam, kaj sam nekaj propustila?

Očito. Radi se o tome da se stvari mijenjaju. Dok sam bila klinka smetlari su uredno otišli do samog ulaza u dvorište moje rezidencije, odvukli kante i bacili smeće u svoj trash-mobile.

Sada je drugačije.

Sad ta žgadija više ne želi napravit ta dva koraka do kante, nego se kante dan prije moraju izvuć skroz do ruba ceste tak da bi oni valjda samo u vožnji mogli ubacit smeće u trash-mobile.

Zašto?

Zato kaj im se neda... Danas se nikome ništa neda. Danas svi misle da je njihov djelić svemira dovoljan za preživljavanje ostatka planeta. Ne daj bože da smetlar iliti kak se to danas veli, sanitarni tehničar napravi ta prokleta dva koraka do kante! Da slučajno nebi upotrijebili mišiće, koji polako nestaju zbog zanemarivanja. Možda bi Sabor trebao izglasati neki novi suludi zakon, tipa, «U Hrvatskoj od sada više ne postoji profesija sanitarni tehničar, popularno zvana – smetlarstvo, zbog velikog broja ljudi kojima su noge morale biti amputirane...», to bi ih barem potaklo da se prošeću do Zavoda za zapošljavanje. Možda bi se spasili.
Ali to se nikad neće dogoditi.

To se nikad neće dogoditi iz razloga kaj bi se netko trebao pokrenuti da uopće krene u realizaciju, a to je gotovo jednako šansi da Quentin Tarantino napravi film bez krvi.

Ne možemo popraviti taj problem. I kaj sad da radimo? Korak koji se treba poduzet je taj da zagorčamo život onoj osobi koji prakticira taj fundamentalni problem. U mojem slučaju, sanitarni tehničar. Time što ću mu natrpat što više smeća kaj mogu (a fala dragom Bogu, to napravit mogu).

Još veći probem je taj kaj svatko u našem društvu ima PŽS – Prigovaraj i Žali se Sindrom. Svi. I ja. Prigovaram i žalim se na ljude koji prigovaraju i žale se.

Svatko, danas, mora dati dovoljno mjesta za disanje svakome. Noviji đambo đetovi imaju samo 4 sjedala u redu. U slučaju da dođe morbidno ogromna osoba koja treba biti pravilno smještena. Sjedala moraju biti dovoljno velika.

«Ali Francesca, pretile osobe imaju pravo letjeti!!!11!!1»

I ja se apsolutno slažem s tim. Ali ne na tuđi trošak. Moje stajalište toga je da moramo napraviti sa two-and-a-half-seat ljudima isto što moramo napraviti sa prtljagom koja nam ne stane u kabinu, tj. overhead lockere. Čekirat ih. Pod tim mislim da ak imaš više od 200 kila, trebaš letjet u holdu zajedno sa svom ostalom prtljagom.

«Ali to nije humano! To nije fer!!!11!!!1!OMG!»

Kaj, danas sve mora biti fer? Sve mora biti pravedno. Svi moraju biti jednaki. Svi moraju imati jednaka prava. Ne smije postojati dijelić, ne smije postojati centimetar, niti milimetar niti nanometar konkurencije bilogdje, u bilo kojoj profesiji! Kvragu sa konkurencijom! Ne želimo je više! Tko je treba?

Danas nitko. Imamo žene koje mogu donirati spermu, imamo čelave likove u reklamama za šampon protiv peruti, imamo debele ljude koji krive druge za svoje stanje – What the fuck?

Ti debeli ljudi tuže McDonalds za njihovo stanje, jer su jedući njihovu hranu postali debeli, zatim kad smršave, opet se vrate na isto i opet tuže McDonalds jer su postali debeli, onda bi McDonalds trebao prilagoditi svoju Drive In širinu širini njihovog auta koji sad voze, auta koji je auto kopmanija trebala prilagoditi njima jer su ih tužili, a sve jer su punili svoja usta sa masnim, grozno kaloričnim McDonalds burgerima 10 puta na dan, svaki dan.

Prilagoditi ovo, prilagoditi ono. Nek se samo još jedna osoba žali na McDonalds zbog njene težine i količine celulita, morat će se prilagoditi sa mojom šakom u njenim ustima.

Znam, sad će netko reći da je to njihova potreba. Da oni nisu krivi kaj su debeli i kaj trebaju širi Drive In zbog ogromnog auta i kaj trebaju ogromne stolce u avionu. To hell with that!

Danas svi trebaju nešto. Ja trebam ovo, meni treba ono, ja ne mogu živjet bez ovog...

Pa kad je već tak, prilagodite se, dragi moji blogeri i oni koji to nisu, sa činjenicom da ovaj fakin blog neće prestat postojat i da će ovaj shitty blog vršit torturu nad vašim slabašnim dušama koliko god će moći.
Evo, moram prepustit svoje mjesto sada nekom drugom. Prilagođavam se nečijim potrebama.

To je, dok ne poludim i sve poubijam.

104,587 ljudi misli da je ovo hrpetina gluposti.