Francesca Extraordinaire

Predmet: [subject here]

Danas ću biti kratka jer nemam temu. Razmišljla sam kaj da napišem i zaključila da nemam o čemu pisat. Ali samo danas. Inače imam o čemu pisat, ali danas nemam. Ne znam koji je uzrok tomu stvarno, možda to kaj sam brainwashed od učenja ili samo zbog prokletog faksa. Dođem na faks i veli on da neće sad nas sve pitat iz nekog nepoznatog razloga, nego će pitat njih samo 15 il kolko već, a mi ostali neki drugi dan. Koji kreten. Kak se uopće može tak ponašat? Kaj on ne zna da sam jedva našla parkirno mjesto? I da sam jedva stigla na vrijeme? Vrag odnio njega i Lepušićevu ulicu. Ali ima jedna dobra stvar u tome. A to je da auto nije trebao biti dugo na suncu i nije se imao vremena užarit. E, jedva sam se sparkirala, i kak sam se dobro sparkirala, nisam se nikad u životu tak dobro parkirala (s karavanom još!) i onda me pošalje van u roku od 2 minute...

Imam još samo jedan dan slobodnog zatvoreništva. A onda dolazi delegacija s Otoka. Super...

Dobro, pošto nemam kaj za napisat, onda ću samo točke postavljat. To se tak radi, kad nemaš temu samo nabrajaš gluparije, evo:

- Žorž Buš je kreten

- Sanader nije niš bolji

- iPod je bezveze

- Ispunit ću sve svoje novogodišnje rezolucije slijedeću godinu

- Otići ću na onu prokletu roštiljadu

- Bobo, đes Bobo? Bobo smrade!

- Ljungy je skoro umro, ali nije, još se drži

- Venecija? Ne želim ići tamo.

- Pablica je čelava

- Ljudi iz NG-a su većinom hipiji

- Klik online magazin ima vrlo korektnog urednika (uskoro ću objavit prank email)

- Muslimani me živciraju, Alkaida me živcira, tv postaja đazira i sve te gluparije

- Robbie Williams je Pure Francis? Ili je Pure Francis Robbie Williams? Pure Robbie Francis Williams? Robbie Francis Pure Williams?

- Kolumbo je kopija Toblerona, Filharmonija je kopija Philadelphije, Kuna je kopija nekadašnje DojčMark, Končarevi laptopi su super – kupujmo Hrvatsko!

Da, kupujmo Hrvatsko. Dobro, probala sam i evo sad ću navest sve stvari koje stoje na mom stolu trenutno, a da su proizvedene u Hrvatskoj:

- Račun za HRT

- Račun za Vigos, Orvas, bla, bla (sveukupno 100 računa made in Croatia)

- Karta za bus

- Karta za bus 2

- Avio karta

- Avio karta 2

- Jutarnji List

- E-zaba kartica

- Blok od Zagrebačke banke

- Blok od Microsofta

- Riječnik

- Skripta za faks

A sad da vidimo kaj imam od stvari koje su made in somewhere else:

- Kučište

- Monitor

- Tastatura

- Miš + podloga

- Printer

- Printer 2

- Skener

- Digitalac

- Kamera

- Škare

- Diskete

- Jedno 500 Cdova

- Rimut končrol

- Rimut končrol 2

- Mobitel

- Sunčane naočale

- Novčanik

- Novac

- Maramice

- Krema za ruke

- Šiljilo

- Memory key

- Manekircajg

Dakle, na mom stolu prevladava strano...a da vidim u čitavoj sobi..

Hrvatsko je:

- Studena voda

- Kalendar

- Članska iskaznica

Strano je:

- Evian

- Drugi komp i sve kaj ide s njim

- Rolete koje se još trebaju postavit

- Teleskop

- Kanta za smeće

- Linija i sve kaj ide s njom

- What the hell? Sve ostalo je strano...

Zaključujem.

Kak da kupim nekaj Hrvatsko kad se to niti ne proizvodi u Hrvatskoj? I zakaj bi kupila nekaj Hrvatsko ak nije dovoljno dobro kao strano (pod strano mislim sve kaj je zapadno od Hrv, niš od onih bijednih istočnih zemalja)? Ne, Hrvatski proizvodi nisu skuplji zato kaj su bolji, nego zato kaj je proces proizvodnje skuplji jer imamo tehnologiju iz doba Stevensonove Rakete.

Eto, fakat nemam o čem pisat. Sestra si uređuje stan. Farba sve živo. Fala bogu da sam ja to prošla i sad sam na miru (sort of). Doduše ja sam se samo bavila jednom sobom, ali opet...

Ne kužim one ljude koji si vjese raznorazne gluposti po zidovima. Kakve slike, kaj je njima? Ja imam samo jednu stvar obješenu na zid i to je kalendar. Dobro imam dvije. Kalendar i papir sa kodeksom tak da ga ne zaboravim. Ali niš više. Sve ostalo bi bilo previše.

I kaj je s onim ljudima koji vele da bi uzeli knjigu i ne znam kaj na pusti otok kad ih pitaš koje tri stvari bi uzeli? Prvi pogrešan korak bi bio – knjiga. Ne zato kaj knjige nisu dobre, nego zato kaj ne postoji još knjiga sa bezbroj stranica i koja neće postat pročitana. Ovak uzmeš neku od 500 strana (recimo Da Vincijev Kod) i to pročitaš u 2 dana, i ostatak života umireš. Zapravo jedina dobra opcija kod knjiga bi bila da ne uzmeš neku turn-over knjigu. Onu knjigu koju nemreš stat čitat, jer, gotovo, dva dana i kvit si. Najbolje je da se uzme neka knjiga poput Fausta ili Kapitala, ili od Aralice, Psi u trgovišću. To bi čovjek čitao stoljećima. I opet umirao. Ja velim da je najbolje uzeti slijedeće tri stvari: kalendar, sat i slagalicu. Kalendar zato kaj bi da ga nemaš izgubio pojam o vremenu. Sat isto, ali automatski tak da ne dođeš u situaciju «cijeli dan je 15:32». A slagalicu zato da ti ne bude dosadno i da ti mozak ne trune. Nikaj drugo ti ne treba. I tak bi prva dva dana samo sjedio na plaži, a onda bi otišao malo u šumu i otkrio neko selo. Tam bi te ili prihvatili i vratio bi se normalnom životu, ili bi te pojeli. Tolko o pustom otoku.

Hrvatski nogometaši me živciraju. Dabogda bili najlošiji na svjetskom prvenstu ak se plasiraju. Kaj si oni misle? Ko su oni? Trčiš za loptom i zarađuješ milijune – kaj je to nekom normalno? Koji idioti. I oni Beckhami – tko bi zdrave pameti dao djetetu ime Brooklyn? A ona glupa Gwyneth i Chris Martin? Nazvali su djete po iPodu – Apple! Koji bog? Hej, imam ja super imena za neko djete – Canon, Fuji, Microsoft, Zagrebačka banka i Savski most. Jedva čekam da netko da svom djetetu jedno od ovih imena.

Odlučila sam.

Idem na tečaj stranog jezika. Ne engleskog, jer ga znam. Ne njemačkog, jer ga znam. Nego švedskog, jer ga ne znam.

Eto, stvarno ne znam kaj da pišem danas, pa ću ostati kratka.

The Sims je dosadna igrica. I jedina koju posjedujem uz bloody SimCity. Niti ne znam odkud mi. Ne sjećam se, nije bitno. Ali ima jedna dobra. Nekakva RPG igrica. Ne sjećam se kak se zove. Imam taj thing sa pamćenjem imena. Nema šanse da zapamtim ime ičega i ikoga.

Tu nema iznimke. Kad prvi put upoznam neku osobu, nema apsolutne šanse da zapamtim ime. Više neću nikad radit nikakve partije jer onda dođe previše stranih ljudi čija imena trebam pozapamtit, a ne mogu. Konkretan primjer: kad sam prvi put upoznala sestrinog dečka (na mom partiju, vot d fak?), rukovali smo se i rekao je: Siniša. I to je bilo očito pohranjeno u mojoj short-term memory i izbrisalo se nakon 3 sekunde. Kad sam mu htjela nekaj reć, nisam se prvo mogla sjetit kak se zove. Nakon toga je uslijedilo žustro razmišljanje, premotavanje na upoznavanje... jel rekao Siniša ili Silvio? Jedno vrijeme sam bila sigurna da je bio Siniša. Ili možda nije? Kaj da velim? Siniša je. Rekao je da se zove Siniša. Ma, Silvio je, sto posto. Onda počnem ja, barem ste ti i frend sigurno doputovali, jel tak Silvio...muk. Gary (Isusa nekad zovem Gary)! Sestra gleda u mene, a on u nju. Shit! Mogu se kladit da se u tom trenu i dim od cigareta prestao kretat. Onda je moja sekica spasila situaciju, rekavši nečeg čega se ne sjećam. Mislim, kak sam mogla zaboravit ime Sigmunda. Nije da je tak teško za zapamtit – može li biti jednostavije ime od njegovog, Singh. Mislila sam da sekica i njezin dečec Shawambee neće više nikad razgovarat samnom. Ali prevarih se, Klaus i sekica su dobre duše, osim toga, da su u lošim odnosima samnom tko bi im novce posuđivao? Sad znam njegovo ime, Oliver – Gary, kolko mi je trebalo... a njegov frend koji je došao s njim tada se zvao – čak i to znam – Jonas....ili Ivan...možda i Josip...nekak tak. Ali, nije bitno...

Evo,  stvarno nemam pojma kaj da pišem, pa ću bit kratka...

Small talk, it gets you nowhere.