Francesca Extraordinaire
čet - 16.09.2004
Bez naslova
Predmet: Shopping vikendom ili vrijeme kada postajem invalid
Najgore vrijeme. Nema gore opcije od shoppinga vikendom. Zašto? Zato kaj svi kupuju vikendom, jer svi rade. Tko će ić prek tjedna? Nitko.
I tak kad se uputiš u centar, uvijek dođeš prekasno. Ne prekasno prekasno, nego prekasno za parking. Uvijek se moram sparkirat dva kilometra od ulaza, jer je sve puno. Jednom sam se morala sparkirat u Gorici. I kad napokon propješačiš onu ogromnu distancu između tvog auta i ulaza, dođeš pred sam ulaz i kaj vidiš – parkirno mjesto za invalide. Ne samo jedno, više njih. Sve prazno. Pred samim ulazom.
Nakon kaj sam ugledala taj paradox, pala mi je na um jedna ideja. Zakaj se ja nebi sparkirala tamo? Tak to nitko ne kontrolira.
Slijedeći put sam se ravno sparkirala na invalidsko mjesto. Moram priznat da više nisam bila baš sigurna je li moja tvrdnja da to nitko ne kontrolira točna. Čekala sam da se nekaj dogodi, ne znam točno kaj, ali nešto, bilokaj, možda da vidim nekog bijesnog invalida kak mi buši gume i štakama mi razbija stakla, možda pauka da mi otpelja auto, možda ljutitog policajca koji huška dobermane na mene, bilokaj – ali ništa. Nitko ništa. Nitko nije uputio niti čudan pogled. A da se svi pridržavaju tog pravila dokazuje slijedeće: osoba koja je bila parkirana do mene je bila savršeno zdrava osoba. Ja barem nemam naljepnicu na autu!
Drugi put sam napravila istu stvar, samo sam, prije nego kaj sam izašla iz auta (imam potrebu provocirat), naljepila na prednje i stražnje staklo tri komada (po staklu) A4 papira na kojima je pisalo velikim štampanim slovima: NISAM INVALID! Sad sam ozbiljno čekala na one dobermane i vučjake koji traže drogu u gumama. Ništa se nije dogodilo. Sve do jednog trenutka. Ugledala sam policijski auto. Išao je prema invalidskim mjestima. Sigurno nije išao bez razloga, jer kaj bi radio tak blizu ulazu ak se nemreš sparkirat – netko me prijavio! I dok sam već bila u pripravnosti iskočit iz zasjede i reći da je ovo sve zezancija, polismen je prošao ravno pored mog auta, a da nije niti primjetio ona tri natpisa otraga. Izgleda da je ipak išao bez razloga. Why, oh why? Ne znam jel trebam biti razočarana ili sretna...
Dobro, sad si mislim kolko daleko to mogu progurat. Kaj sad? Odem ja treći put se sparkirat na invalidsko mjesto.
Mislila sam se sparkirat vodoravno prek tri mjesta, ali me, ne znam zašto, odjednom strah spopao, pa sam se sparkirala samo dijagonalno preko dva mjesta. I ne samo to, prek šajbe sam prostrjela ogroman natpis na kojem je pisalo: 0% invalid, 100% zdrava! Čekala sam čitavih 2 sata da se nekaj dogodi. Ništa. Jel možete to vjerovat? Apsolutno ništa. Nikoga nije bilo briga kaj ja nisam invalid, niti to kaj sam zauzela čitava dva mjesta.
E, pa sad nikaj drugo mi ne preostaje nego da zaključim ovo: zabrana parkiranja zdravim ljudima na invalidskim mjestima je potpuno opcionalna – možeš slušat i parkirat se u Zanzibaru, a možeš se komotno sparkirat tamo i nikom ništa.
Ne znam zašto, ali neki ljudi vele da sam luda.
0 komentara:
