Francesca Extraordinaire

Predmet: Za mene nema nade

Nedavno sam shvatila strašnu istinu o sebi, a to je da sam totalno messed up.

Znate ono, mentalne navike koje svi radimo. Moj mozak dođe u stanje ludosti kad mi je dosadno – radim stvari a da uopće nisam svijesna da ih radim. To sam shvatila jučer dok sam sjedila na terasi i ubijala ljude. Da, ubijala sam ih sa svojim kažiprstom i palcem. Zatvoriš jedno oko i samo im glave stisneš...

Kad se vozim, nekad znam privuć pažnju drugog vozača dok stojimo na semaforu. Najčešće ga/nju pogledam i onda uputim pogled prema kotaču njegovog/njezinog auta i napravim užasnuti izraz lica. Đizuz, moram to prestat radit, ljudi actually stanu sa strane i idu pregledavat auto. Jednom će mi netko zapisat broj tablica...

Kad netko drugi vozi auto, a postoji na staklu nekakva zmazanoća tipa mrtva buba, onda ja to pretvorim u nekakvi leteći objekt koji leti okolo i ne smije se zaletit u drveće, a manevriraš sa glavom – go figure.

Totalno sam messed up!

Kad mi je grozno dosadno, zabavljam se tak kaj mislim o tome kak bi bilo da možemo u životu proživjet jedan dan ponovno. Kak bi ljudi to iskoristili? Jel bi išli popravit neku pogrešku, jel bi išli proživjet još jednom neki dobar dan ili bi ubili čovjeka pa se vratili tak da prođu nekažnjeno?

A sad drugi normalniji scenarij: kaj bi bilo da na svijet dođe neki ludi diktator, tipa Hitler, ali još gori, koji je tolko moćan da porobi sve teroriste i strpa ih sve u jedan logor. Kolko bi taj logor trebao biti velik? I kolko ciklona b bi se trebalo potrošit na tuširanje njih svih odjednom? I kakva bi to velika prostorija morala biti?

Nekad si zamišljam, dok jedem meso, da jedem ljudsko meso. I pokušavam skužit kaj je tak dobro u tome da kanibali doslovno uživaju u tome. Stvarno me zanima kakvog smo okusa...

Nekad kad nemrem zaspat, prstima pišem nekaj po zraku, ili radim obrise predmeta u kući, ali najgore mentalne navike su slijedeće:

Znate kak na trgovima i tome slično postoje oni prelazi između betonskih blokova? E, one tanje crte. Ne smijem stat na njih. Uvijek ih prekoračim. Panika me ulovi ak kocka nije pravilna i ne mogu normalno hodat, nego se moram koncentrirat da ne stanem. Jednostavno ne smijem, ne znam kaj će mi se dogodit, ali si ne dopustim taj luksuz. A još gora je ona (koju više ne prakticiram) kod koje brojiš ovce prije spavanja. U crtićima to uvijek pali. E, pa onda sam i ja mislila da će to proradit i da ću zaspat. Čovječe, brojila sam ih i brojila i ništa. Na kraju sam postala tolko opsjednuta sa ovcama, da nisu htjele prestat skakat ogradu, pa sam ih pobila sa nekakvom imaginarnom puškom...

Kad sam sama navečer imam osjećaj da me stalno netko izvana prati. Spustim rolete, zaključam se i svejedno ne radim nagle pokrete jer je taj netko našao negdje rupu u mom sigurnosnom sistemu i sve vidi.

Isto tak mislim da me mogu vidjet mrtvaci na onim grobovima na kojima su slike umrlih.

Ne izmišljam ovo. Dajte napišite svoje mentalne navike.

Nema nade za mene.