Francesca Extraordinaire
pon - 17.01.2005
Predmet: Dijamanti. Prekrasni dijamanti.
„Pa, zakaj nisu nazvali?“ pitam
„Nije joj dobro, nebu došla...“
„Pa, zakaj nisu nazvali?“
„Dobro, kaj me sad spitavaš?! Od kud da ja znam...“
„Dobro...ajde ak su samo oni on--„
„Ovoga, nisu.“
„Ok.“
„Još ih nebu došlo.“
„Pa zakaj nisu nazvali?!“
Ok, you get the message. U subotu kad mi je trebalo doći „malo“ više ljudi, pojavilo se njih desetak. Al, kaj sad, nebum umrla, jel. I sad ja složim sve (čitaj: rasporedim balone s helijem) i spremna sam za zabavu. Da skratim priču, zabave nije baš bilo do nekih pol dva – dva. Da, Martine i Jelena, taman kad ste vi otišli, il tak nekak, na temelju čega bi se dalo izvest zaključak, al neću :). I sad ja njih pozdravim i zatvorim vrata. Nekak mi čudno, bosnu ti vidim. Okrenem se prema dnevnom boravku, a ono sve nekak mutno. Nigdje nikog. Pogledam oko sebe i vidim to. Vidim prekrasne male dijamante. Sve je puno prekrasnih dijamantića. Samo na drugom kraju sobe vidim 3 veća dijamanta. Ta tri su odstupala od ostalih sitnih dijamantića, bili su savršeno okrugli i sivi. Uputim se po njih i pritom se spotičem o vlastite noge nekim čudom i pokušavam izbjeć smrt udaranjem glave u kut kredenca. Napakon dođem do ta tri velika dijamanta, uzmem ih u ruke i skužim. Skužim da su to zapravo kovanice. Tri kovanice od jedne kune. Dijamanti su kovanice. Kovanice i konfeti. A onda - *flash* - tres ochos - *flash* - tekila - *flash* - polka? - *flash* - what? - *flash* - ISUSEK!
„...pa, kolko je sati...“ promrmljam
Pogledam na jedan od nekoliko satove i vidim, uredno otkucava 12. Odjednom čujem nekakve zvukove na drugom kraju sobe, pa se uputim prema tamo i spotičem i dalje o moje vlastite noge, nekim čudom. Ali ovaj put se nisam spasila, ispružila se po podu kolko god sam široka i duga.
„...stolci?“
Da, tek sam sad vidla da su zapravo stolci razbacani po podu. Moje nožice su ipak ok.
„...Lukica? Kaj je tebi?“
Lukica se valjao po dvosjedu uz povike slične ovim: „AAAAAAA! AAAAAA! AAAAAA!“
Uto uđe Sinek, šepajući i veli: „Dat ću ti nekaj za glavu.“
„Više nikad! Više nikad!“ Lukica viče.
„E, Sinek, a kaj ti je s nogom?“ pitam.
„Pa boli me...valjda od onog udarca u rub...“
I tako si Sinek strgao koljeno.
I tak nakon pol sata skužim da je kuća u katastrofalnom neredu. Tj. stanju. Ja fakat ne znam kaj smo radili, ali pretpostavljam da ima veze sa rundanjem tekila i divljanjem poslije. I trčanjem maratona. Da, maratona – tolko smo se na krkali da više nismo znali kaj bi sa sobom.
Da skratim priču, nakon tog ubijanja (i pjevanja pjesme „I Hope You Die“ sa helijem...ne znam kome je bila namijenjena), sad mi je drago da nisu svi došli.
Idem si nekaj spit.
„Nije joj dobro, nebu došla...“
„Pa, zakaj nisu nazvali?“
„Dobro, kaj me sad spitavaš?! Od kud da ja znam...“
„Dobro...ajde ak su samo oni on--„
„Ovoga, nisu.“
„Ok.“
„Još ih nebu došlo.“
„Pa zakaj nisu nazvali?!“
Ok, you get the message. U subotu kad mi je trebalo doći „malo“ više ljudi, pojavilo se njih desetak. Al, kaj sad, nebum umrla, jel. I sad ja složim sve (čitaj: rasporedim balone s helijem) i spremna sam za zabavu. Da skratim priču, zabave nije baš bilo do nekih pol dva – dva. Da, Martine i Jelena, taman kad ste vi otišli, il tak nekak, na temelju čega bi se dalo izvest zaključak, al neću :). I sad ja njih pozdravim i zatvorim vrata. Nekak mi čudno, bosnu ti vidim. Okrenem se prema dnevnom boravku, a ono sve nekak mutno. Nigdje nikog. Pogledam oko sebe i vidim to. Vidim prekrasne male dijamante. Sve je puno prekrasnih dijamantića. Samo na drugom kraju sobe vidim 3 veća dijamanta. Ta tri su odstupala od ostalih sitnih dijamantića, bili su savršeno okrugli i sivi. Uputim se po njih i pritom se spotičem o vlastite noge nekim čudom i pokušavam izbjeć smrt udaranjem glave u kut kredenca. Napakon dođem do ta tri velika dijamanta, uzmem ih u ruke i skužim. Skužim da su to zapravo kovanice. Tri kovanice od jedne kune. Dijamanti su kovanice. Kovanice i konfeti. A onda - *flash* - tres ochos - *flash* - tekila - *flash* - polka? - *flash* - what? - *flash* - ISUSEK!
„...pa, kolko je sati...“ promrmljam
Pogledam na jedan od nekoliko satove i vidim, uredno otkucava 12. Odjednom čujem nekakve zvukove na drugom kraju sobe, pa se uputim prema tamo i spotičem i dalje o moje vlastite noge, nekim čudom. Ali ovaj put se nisam spasila, ispružila se po podu kolko god sam široka i duga.
„...stolci?“
Da, tek sam sad vidla da su zapravo stolci razbacani po podu. Moje nožice su ipak ok.
„...Lukica? Kaj je tebi?“
Lukica se valjao po dvosjedu uz povike slične ovim: „AAAAAAA! AAAAAA! AAAAAA!“
Uto uđe Sinek, šepajući i veli: „Dat ću ti nekaj za glavu.“
„Više nikad! Više nikad!“ Lukica viče.
„E, Sinek, a kaj ti je s nogom?“ pitam.
„Pa boli me...valjda od onog udarca u rub...“
I tako si Sinek strgao koljeno.
I tak nakon pol sata skužim da je kuća u katastrofalnom neredu. Tj. stanju. Ja fakat ne znam kaj smo radili, ali pretpostavljam da ima veze sa rundanjem tekila i divljanjem poslije. I trčanjem maratona. Da, maratona – tolko smo se na krkali da više nismo znali kaj bi sa sobom.
Da skratim priču, nakon tog ubijanja (i pjevanja pjesme „I Hope You Die“ sa helijem...ne znam kome je bila namijenjena), sad mi je drago da nisu svi došli.
Idem si nekaj spit.
objavio Francesca Extraordinaire, 17. siječanj 2005 12:28:00
0 komentara:
