Francesca Extraordinaire

1252 komada riječi – upozoreni ste.

Upravo sam uspjela lansirati meso-na-pariški na udaljenost od 15 metara! Kunem se televizorom da jesam! Kužiš, sjedim onak u dnevnoj sobi, radim svoj prokleti posao kad odjednom čujem nekakvu buku iz kuhinje, buku koja je zvučala ko da je mačku prelilo 3 tisuće litara industrijskog otpada kojeg sam pronašla iza Mercatorovog skladišta prošli tjedan nakon kaj sam ispala iz auta i strmoglavila se niz brdo i kad sam se probudila imala sam pune đepove ovog jeftinog nakita. E, i sad čujem ovu buku i viknem: „ak ste to opet vi, vi bosanska izbjeglice-djeca, dajem vam ravno 10 sekundi da nestanete iz moje proklete kuhinje, ili ću otvoriti vatru!“ I onda sam počela brojiti do deset, ali sam izgubila zanimanje za to kad sam stigla do broja dva, pa sam odlučila izvaditi metke iz mog Smith and Wessona. Na nesreću moj pištolj je već bio prazan zato kaj sam čitav prošli tjedan tjerala susjede iz svog vrta – kužiš, žgadija se namjerila na moje grmove ruža i skroz su poludili za njima, pa velim: „Ehej, neš ti meni krast ovdje nešto, vrijeme je za lekciju – susjed zlataaar, si me čul?“ E i onda su počeli izvaljivati one neke glupe isprike dok su bježali tipa: „O dragi Bože, nemoj nas ubit, pa Francesca, moja žena je izgubila prsten ovdje pa smo ga išli tražit...“ ili neko drugo neistinito sranje slično tome, kaj je fakat smješno zato što jedina osoba koja stavlja prstenje u taj grm sam JA, prema tome, onaj dijamantni prsten koji sam pronašla onu noć tamo je sigurno moj i ako me hoš tjerat na sud zbog toga, kunem se, pojavit ću se u sudnici i bacit ti onaj jeftini tapicirani stolac ravno u tvoju ružnu facu.

Uglavnom, čujem svu ovu strašnu buku u kuhinji i tražim nešto da bacim na idiote, ali sve kaj imam oko sebe su jastuci koji su ispali iz kamiona prošli tjedan zato kaj sam se u njega autom zaletila. Nakon toga sam provalila u kamion i ukrala te jastuke. Pa sad pogledam pred sebe i vidim tanjur sa mesom-na-pariški, koje baš i nije uspjelo, jer, bogati, zadnji put kad sam radila meso-na-pariški je bilo u godini dvehiljadeprvoj. Pa uzmem taj tanjur i opičim ga prema kuhinji. Čovječe, taj tanjur je letio preko sobe nevjerojatnom brzinom zato kaj još imam snage u rukama od onog treniranja tenisa ko klinka. Kužiš,  trenirala sam tenis u plemenitaškom klubu i imala sam tog badass trenera, koji nas je drilao ko Josip Pruski Pruse. Mi jadnici, nismo mogli ići doma, nego smo spavali u lokalnoj štali na slami i ujutro u 6 smo imali dril trening. Zahvaljujući tome sam ušla u reprezentaciju i onda smo imali onaj strašan meč. Bila sam ja s jedne strane mreže i nekakva crkinja s druge strane koja je, bosnu ti vidim, zgledala ko Mišlinova maskota. Ona meni opali as, i sad se trener počne zderavat: „Pa kaj ti nemaš reflekse?“ Pa kaj ovo, pa kaj ono, e dobila je prvi gem, a onda sam ja bila na servisu – u bogati al sam spičila tu loptu, nije ju ni vidla, pa kažem: „Ha, kaj sad veliš, ružni idiote, tko nema reflekse, ha? Jebe mi se za ovu reprezentaciju, dajem otkaz!“ i tada sam otišla s terena i nikad se više nisam vratila.

Meso-na-pariški tako leti kroz dnevnu sobu i zaleti se svom tom brzinom u zid kuhinje i napravi tu fakin ogromnu rupu. Moš si samo zamislit kakva je to brzina bila kad je meso probilo brodski pod. Ali rupa nije skroz rupa, nego samo se zaletilo u zid i ostalo unutar zida, vjerojatno hraneći one 50 centimetarske termite koji hodaju po nutra i pikaju me jeftinim plastičnim vilicama kad se napijem. Jednog dana ću ulovit jednog od tig gadova i otići ravno u Sanoma Magazines u Nešnl Điogrefik i zderat se: „Gle ovdje, ti obični liberalni komunistički socijalist darvinistički komunist-konzervativni pederu! Sam ti rekla da ova bića postoje! Zakaj mi niste odgovarali na emailove koje sam slala? Ha! Tko se zadnji smije, najslađe se smije!“ i tad ću se odvalit od smijeha, ali neću jako jer zadnji put kad sam se odvalila od smijeha, dobila sam tu nekakvu groznu glavobolju i oko mi je počelo pulsirati i zamijenila sam onog indijskog svirača ispred Importannea za Ivana Šukera i skoro ga ubila tamo.

I sad odem u kuhinju i tamo nije bilo ničeg osim mog frižidera koji se dimio ko dizelaš i voda je bila po svuda i ona lutka koju sam pronašla u Mercatoru koja me fakat razbjesnila svojim umišljenim stavom pa sam otišla do upravitelja i rekla: „ovaj dučan će dobit bolest – bolest Francesca!“ pa ga udrim da se makne i uzmem tu prokletu lutku i odnesem doma. Nisam je imala nigdje za stavit, kvragu, probala sam ju rastavit i natrpat u frižider, ali nije stala zbog svojih ogromnih proporcija, vrag ju odnio. Pa sad, onak, malo strši iz frižidera i svaki put kad idem u kuhinju moram ju preskočit inače nebi bilo dobro. Davno sam imala nekakvu mačketinu, zvanu Žak, i ona je uvijek preskakala preko stvari, ali nikad nije uspjela preskočit jer je bila tak užasno debela, pa bi ju ja kao gledala i zderala se: „Zakaj si tak prokleto debela?!“ i onda bi otišla spat, jer, jasno je ko dan da je vrijeme novac. Ček malo...mislim da nikad nisam imala mačku...

Uglavnom, nisam saznala kaj je to bilo u mojoj kuhinji, ali sigurna sam da je to bilo nešto što je imalo prljave noge, jer je bilo prljavštine po podu kroz cijelu kuhinju, a znam da nisam to ja tamo sigurno stavila osim, naravno, ako jesam. Isto tako je bilo prljavštine po mom kalendaru iz Navještenja sa likom onog tamo sa križem na čelu. I taj kalendar me potsjetio da je Božić, ono kao, sutra, preksutra ili možda čak danas, nemam pojma, tak da ovaj post danas je o čudu zvanom Božično vrijeme u koje se i Isus rodio i o Mariji Mageljan i sve te gluposti. Zapravo, ne znam baš puno o samom Božiću, jer svaki put kad su mi došli fanatici raznoraznih religija iz crkve katoličke i probali me natjerat da odem u crkvu, ja bi počela vikat: „Nema šanse, ja mrzim vještice!“ i onda bi bacila onu plastičnu vrtnu stolicu iz Mercatonea na njih tak da ih maknem sa svog posjeda. Zapravo mislim da se to dogodilo jedan put jer znam da sam u životu kupila samo jedan plastični vrtni stolac koji je imao zapečenu limenku pive il čega već za svoj naslon za ruke jer je stajao na ljetnom suncu nekih 100 dana kad sam probala pomoć izgradit ogradu oko posjeda mog, a zapravo sam udrila u žicu sa strujom pa mi se krov zapalio.

Ah, znam da vam je ovo puno za čitat, ali nije me briga za vaše mentalno stanje, idioti! Tak da ću vam i opisati moje najgore Božiće u mom životu. I to ću postat sutra! Tak da imam post za sutra, danas sam previše tog natipkala, znam, jer jednom kad sam isto tak previše natipkala, nestalo mi je struje u tastaturi il kaj već kola tom spravom, pa sam odjurila u HG Spot i zderala se na onog hipija od šefa tog zdanja da mi je dao neispravnu tastaturu, on to nije htio priznat, pa se zderem: „Tiiii! Tiiii! Zar ti ne znaš tko sam ja? Ne? Francesca! Misliš li da svaki tornado ima takvo slično ime slučajno?“ pa razbim onaj tamo stakleni ormar sa nekakvim bezveznim stvarima unutra, odem do blagajnice pa joj velim da pozove upravitelja jer šef remeti javni red i mir...