Francesca Extraordinaire
pon - 07.05.2007
Predmet: Konspiracija Lastavica
Majka priroda nam je podarila..pa prirodu. I to je sve divno i krasno. Zeleno sim, zeleno tam. Neki dan sam lupila šakom o stol i rekla sama sebi da je dosta ovih tech gluposti i zatvorenih prostora ispunjenih mirisima i isfiltriranim zrakom. Vrijeme je da se upustim u pravu avanturu i krenem u divljinu. Gdje neće biti buke osim one od vjetra, gdje neće biti stresa osim od moje paranoje zbog krpelja, i gdje neće biti smrada osim onog kojeg se osjeti svaki put kad idem roštiljat u šumu koja vode nije vidla dva mjeseca i ostavim onu malu vatricu nenadgledanu. Nikad nebi rekla da za dva sata to tolko može zadimit. Ali.
Potaknuta tom mišlju odlučila sam postati ljubitelj svega prirodnoga, ugasila sam yetisports.org, bacila mobitel (nježno, ne može se sve odmah) na jastuk i odvažno krenula u pohod.
U 9 sati napravila sam malen korak za čovječanstvo, ali velik za francescu. Primila sam kvaku, otvorila vrata i zakoračila u divljinu. Pogledala sam uokolo i ugledala da je vegetacija bujna, svaki cvjetić je procvao a trešnja od susjeda je baš lijepo crvena. I baš dok sam tak stajala na dvorištu i divila se spokojnosti divlje prirode, pojavila se Zla Lastavica.
U početku je samo stajala na žlijebu moje kuće i gledala me kako koračam sve dublje u divljinu (prema vrtu) i to zlim pogledom me gledala, a zlim glasom crvkutala nekog boga. I ne želim znat kaj je cvrkutala jer je sigurno nešto zlo...a s druge strane je možda govorila tak u kodovima jer bi sigurno našla nekakav način da ju ismijem kad bi znala kakve je to zle riječi izgovarala tim svojim slatkastim glasom. Da sigurno..
Taj susret s divljom životinjom me potpuno izbacio iz takta pa sam morala otići u kuću i razmisliti o postojanju čovjeka da se smirim.
Danas sam opet krenula usuret prirodi. Ovaj put nije bilo Zle Lastavice. Bilo ih tri! I sve su stajale na žlijebu i čekale mene. Znam to jer kad god je netko došao u dvorište bile su jako pristojne i izgledale slatko. Ali čim sam ja izašla van, evo ga odmah crvene oči, zlo cvrkut-psovanje i luđačko letenje. Ozbiljno. Zle Lastavice su me napale danas.
Nemam pojma kak su se usudile prisvojit moj dio divljine, ali one misle da je to njihovo dvorište i kladim se da će me i sutra čekat u punoj ratnoj spremi. Njih jedno 50.
Upješno sam se obranila od prvog napada zbunjenim bježanjem u kuću i proklinjanjem National Geographica radi lošeg obavještavanja o naravi tih ptica. Otišla sam rješavat križaljku, ali to nije dugo trajalo jer su me Zle Lastavice izazivale bojnim pokličima kao „cvrkut-cvrkut!“ i bile su jako uporne u tome svemu. Ali kao što pretpostavljate ne može se mene tak lako natjerat u njihovu klopku, pa sam odustala od izlaska. Ali onda je u jednoj kućici pisalo „partnerica Jaquesa, Lamija“ i odmah mi je bilo pol dvanaest. Budući da je bilo pol dvanaest morala sam hitno otić u dučan jer kak ću sad bez obaveznih živežnih potrepština kao konzervirane tunjevine. Budući da sam zaboravila na lastavice, izašla sam van bez oklopa.
Tako je. Te podivljale, nenormalne, GMO, inferno lastavice su očito odlučne u osvajanju mog teritorija. Prvih par sekundi su samo letile oko mene air-show-stye tak prokleto brzo da su u zaokretu vjerojatno trpile 13 gravitacija. Potom je slijedio napad lažnim zaletavanjem u kojem su se, kao što i naziv kaže, lažno zalijetale u mene. Kao sad će se ona zaletit i onda skrene u zadnji tren. Nakon tog napada slijedila je obrambena akcija koja je izgledala ovak:
Moj mozak: „kvragu.“
(ruke mašu okolo i tjeraju proklete lastavice)
Mozak: „kaj mi fakat treba ta tunjevina sad?“
(glasnice: AAAARRRGHH! AAAA!)
Mozak: „kaj sad. Dal da ipak odem? Hm.“
(učinak nogu stopostotni)
Mozak: „kaj? Lastavice?!“
(pobjegnem u kuću)
A lažem. Otišla sam po tunjevinu.
Pomolite se za mene danas. Sutra ujutro će bit mrtvih. Lastavica.
Potaknuta tom mišlju odlučila sam postati ljubitelj svega prirodnoga, ugasila sam yetisports.org, bacila mobitel (nježno, ne može se sve odmah) na jastuk i odvažno krenula u pohod.
U 9 sati napravila sam malen korak za čovječanstvo, ali velik za francescu. Primila sam kvaku, otvorila vrata i zakoračila u divljinu. Pogledala sam uokolo i ugledala da je vegetacija bujna, svaki cvjetić je procvao a trešnja od susjeda je baš lijepo crvena. I baš dok sam tak stajala na dvorištu i divila se spokojnosti divlje prirode, pojavila se Zla Lastavica.
U početku je samo stajala na žlijebu moje kuće i gledala me kako koračam sve dublje u divljinu (prema vrtu) i to zlim pogledom me gledala, a zlim glasom crvkutala nekog boga. I ne želim znat kaj je cvrkutala jer je sigurno nešto zlo...a s druge strane je možda govorila tak u kodovima jer bi sigurno našla nekakav način da ju ismijem kad bi znala kakve je to zle riječi izgovarala tim svojim slatkastim glasom. Da sigurno..
Taj susret s divljom životinjom me potpuno izbacio iz takta pa sam morala otići u kuću i razmisliti o postojanju čovjeka da se smirim.
Danas sam opet krenula usuret prirodi. Ovaj put nije bilo Zle Lastavice. Bilo ih tri! I sve su stajale na žlijebu i čekale mene. Znam to jer kad god je netko došao u dvorište bile su jako pristojne i izgledale slatko. Ali čim sam ja izašla van, evo ga odmah crvene oči, zlo cvrkut-psovanje i luđačko letenje. Ozbiljno. Zle Lastavice su me napale danas.
Nemam pojma kak su se usudile prisvojit moj dio divljine, ali one misle da je to njihovo dvorište i kladim se da će me i sutra čekat u punoj ratnoj spremi. Njih jedno 50.
Upješno sam se obranila od prvog napada zbunjenim bježanjem u kuću i proklinjanjem National Geographica radi lošeg obavještavanja o naravi tih ptica. Otišla sam rješavat križaljku, ali to nije dugo trajalo jer su me Zle Lastavice izazivale bojnim pokličima kao „cvrkut-cvrkut!“ i bile su jako uporne u tome svemu. Ali kao što pretpostavljate ne može se mene tak lako natjerat u njihovu klopku, pa sam odustala od izlaska. Ali onda je u jednoj kućici pisalo „partnerica Jaquesa, Lamija“ i odmah mi je bilo pol dvanaest. Budući da je bilo pol dvanaest morala sam hitno otić u dučan jer kak ću sad bez obaveznih živežnih potrepština kao konzervirane tunjevine. Budući da sam zaboravila na lastavice, izašla sam van bez oklopa.
Tako je. Te podivljale, nenormalne, GMO, inferno lastavice su očito odlučne u osvajanju mog teritorija. Prvih par sekundi su samo letile oko mene air-show-stye tak prokleto brzo da su u zaokretu vjerojatno trpile 13 gravitacija. Potom je slijedio napad lažnim zaletavanjem u kojem su se, kao što i naziv kaže, lažno zalijetale u mene. Kao sad će se ona zaletit i onda skrene u zadnji tren. Nakon tog napada slijedila je obrambena akcija koja je izgledala ovak:
Moj mozak: „kvragu.“
(ruke mašu okolo i tjeraju proklete lastavice)
Mozak: „kaj mi fakat treba ta tunjevina sad?“
(glasnice: AAAARRRGHH! AAAA!)
Mozak: „kaj sad. Dal da ipak odem? Hm.“
(učinak nogu stopostotni)
Mozak: „kaj? Lastavice?!“
(pobjegnem u kuću)
A lažem. Otišla sam po tunjevinu.
Pomolite se za mene danas. Sutra ujutro će bit mrtvih. Lastavica.
objavio Francesca Extraordinaire, 7. svibanj 2007 12:24:00
5 komentara:
evo molimo se!
evo i ja se pridruzujem molitvi:) pozdravljam te!
Zahvaljujem se na vašim molitvama, ali bile su uzalud. Očito. Napravile su danas zasjedu u garaži. Proklete bile.
a ja sam mislila da su samo golubovi zločesti... :)
Vidiš, nisam nikad imala problem s golubovima..s pticama općenito zapravo, do sad. Oh :)
