Francesca Extraordinaire
uto - 01.02.2005
Predmet: Nemam vremena sad!
Žao mi je ljudi, stvarno mi je teško ovo napravit, ali moram begat s bloga. Jednostavno ne mogu odugovlačit i vucarat se čitav dan ovdje sa vama ko nekakva stara babetina u frizerskom salonu. Znate, imam nekih stvari za obavit i zastrašujuće malo vremena da ih obavim. Baš bi mi bilo super kad bi mogla ovdje sjedit satima i pružit vam kakvu zabavu, ali stravična istina jest: ovo je stvar prioriteta. Vi dođete na ovaj site očekujući da stavim svoj život na stranu i da vam nabacim osmijeh na lice, i već poduže vrijeme je to istina. Ovo je dobro funkcioniralo za nas oboje. Vi ste se zabavljali, a meni je bilo drago znati da sam nekim ovdje patnicima uljepšala dan. Ali, kao što sam već napomenula, imam stravično puno toga za napravit, i kad sam napravila analizu ove situacije, zaključila sam da mi je moj život važniji od vašeg, i to dosta. Tak da mi je grozno ovo reći, ali vjerojatno neću objavit nikakav post više u slijedećih dva dana najmanje.
Pa što je to tako važno, sigurno se pitate, da vas mogu samo bacit u drugi plan? Ah nikaj posebno, zapravo. Samo puno malih stvari. Na primjer, imam puno ispita za dat, tak da se moram predat učenju. Moja majka mi jednom reče „Bez obzira na tvoju inteligenciju, sreću ili talent, nikad nećeš moći raditi ono što želiš ako se ne predaš školi!“ „Zakaaaaj?“ pitala bih ju ja sa tužnim pogledom i suzama u očima. „Zato što ću ti strgat noge sa mojim novim neseserom!“, odgovorila bi mi ona, „a sad se baci na posao ili ću ti ubit sestru i pomiješat je sa mesom na pariški!“ To su bili predivni, magični trenuci sa mojom majkom. Nakon toga sam se predala faksu i shvatila da zapravo moram učit, ali mi se nekak nije dalo. Jedan dan tako pronađem omotnicu na mom radnom stolu na kojoj je pisalo „Sandica“. To je nadimak moje sestre, pa sam normalno pretpostavila da je ovo samo potsjetnik da moram radit. To me jako motiviralo, no ipak je ispalo da je to veliki nesporazum. Naime, moja majka se nešto zbunila, valjda uslijed svoje silne žeđi za krvlju. To pismo je zapravo bilo namijenjeno mojoj sestri, koja ima problema sa motivacijom usko vezanom uz njen faks, i ispalo je ipak na kraju da je to bilo namijenjeno meni, što objašnjava onaj događaj iz prošlog tjedna kad sam se onesvijestila zbog nedostatka krvi i probudila sa jako sporom sposobnošću tipkanja.
E sad, svi se možemo složit da je ovaj zadnji paragraf prestao imati smisla negdje već na pola puta, a to je sigurno rezultat toga kaj mojim umom trenutno kola milijun stvari koje moram napravit i koje će me spriječit da pišem posteve. Na primjer, moram otić kod zubara. Naravno, vi pretpostavljate da to nije ništa strašno, ali dopustite mi da vam dam moje provjereno mišljenje da je. Unatoč svim otrovima kojima me hrani ta žena, zub me i dalje boli. Već 10 dana. Znate li vi kak je teško jest samo sa jednom stranom? Nisam ni mislila da znate. Vi samo pišete svoje posteve i ne boli vas zub. Nemate pojma kroz kakvo teško razdoblje sad prolazim. I ko da to nije dovoljno, još moram ispuniti svoje nove crkvene obveze, kao uzimačica novaca. To sam odlučila napravit, zato kaj vidim neku tamo koja se može, zato kaj ide u crkvu, vjenčat u crkvi, ali to nije razlog, ja moju duhovnu prosvijećenost uzimam vrlo ozbiljno. I sad kao religiozna osoba imam svu moć da iskoristim tu moć. Tak da nekad danas moram pronać neku crkvu, preobuć se u svećenika, održat „Hallelujah! Amen! Jesus!“ misu, i izvuć i zadnju lipu iz ljudi sa blebetanjima o „Raju“ i „ne trunjenju u zemlji“ i tak. Ali prije toga moram otić kod zubara o kojem sam vam rekla.
I baš kao što vidite, imam prenatrpan raspored. Ja obogaćujem moj i život ostalih oko mene. A kaj ti radiš danas, ha? Gledaš nekakav website. Čitaš blog. Super. Baš si osoba koja grabi sve prilike koje se pojave i zbog tebe svi mi izgledamo jadno. Kao što vidiš, moj život, i razne stvari koje se petljaju ovdje, je puno važniji od tvojeg, tak da mi je žao, ali jednostavno nemam vremena za tebe danas. No, ne brini za mene. Prebrodit ću ja ovo strašno razdoblje koje je ispred mene sa mojom čvrstoćom, odlučnošću i kvragu, sa malo hrabrosti, a onda, obećajem da ćemo otić na čevape. Ili ću samo nekaj napisat za tebe. Kajgod je lakše.
ABER!
Pa što je to tako važno, sigurno se pitate, da vas mogu samo bacit u drugi plan? Ah nikaj posebno, zapravo. Samo puno malih stvari. Na primjer, imam puno ispita za dat, tak da se moram predat učenju. Moja majka mi jednom reče „Bez obzira na tvoju inteligenciju, sreću ili talent, nikad nećeš moći raditi ono što želiš ako se ne predaš školi!“ „Zakaaaaj?“ pitala bih ju ja sa tužnim pogledom i suzama u očima. „Zato što ću ti strgat noge sa mojim novim neseserom!“, odgovorila bi mi ona, „a sad se baci na posao ili ću ti ubit sestru i pomiješat je sa mesom na pariški!“ To su bili predivni, magični trenuci sa mojom majkom. Nakon toga sam se predala faksu i shvatila da zapravo moram učit, ali mi se nekak nije dalo. Jedan dan tako pronađem omotnicu na mom radnom stolu na kojoj je pisalo „Sandica“. To je nadimak moje sestre, pa sam normalno pretpostavila da je ovo samo potsjetnik da moram radit. To me jako motiviralo, no ipak je ispalo da je to veliki nesporazum. Naime, moja majka se nešto zbunila, valjda uslijed svoje silne žeđi za krvlju. To pismo je zapravo bilo namijenjeno mojoj sestri, koja ima problema sa motivacijom usko vezanom uz njen faks, i ispalo je ipak na kraju da je to bilo namijenjeno meni, što objašnjava onaj događaj iz prošlog tjedna kad sam se onesvijestila zbog nedostatka krvi i probudila sa jako sporom sposobnošću tipkanja.
E sad, svi se možemo složit da je ovaj zadnji paragraf prestao imati smisla negdje već na pola puta, a to je sigurno rezultat toga kaj mojim umom trenutno kola milijun stvari koje moram napravit i koje će me spriječit da pišem posteve. Na primjer, moram otić kod zubara. Naravno, vi pretpostavljate da to nije ništa strašno, ali dopustite mi da vam dam moje provjereno mišljenje da je. Unatoč svim otrovima kojima me hrani ta žena, zub me i dalje boli. Već 10 dana. Znate li vi kak je teško jest samo sa jednom stranom? Nisam ni mislila da znate. Vi samo pišete svoje posteve i ne boli vas zub. Nemate pojma kroz kakvo teško razdoblje sad prolazim. I ko da to nije dovoljno, još moram ispuniti svoje nove crkvene obveze, kao uzimačica novaca. To sam odlučila napravit, zato kaj vidim neku tamo koja se može, zato kaj ide u crkvu, vjenčat u crkvi, ali to nije razlog, ja moju duhovnu prosvijećenost uzimam vrlo ozbiljno. I sad kao religiozna osoba imam svu moć da iskoristim tu moć. Tak da nekad danas moram pronać neku crkvu, preobuć se u svećenika, održat „Hallelujah! Amen! Jesus!“ misu, i izvuć i zadnju lipu iz ljudi sa blebetanjima o „Raju“ i „ne trunjenju u zemlji“ i tak. Ali prije toga moram otić kod zubara o kojem sam vam rekla.
I baš kao što vidite, imam prenatrpan raspored. Ja obogaćujem moj i život ostalih oko mene. A kaj ti radiš danas, ha? Gledaš nekakav website. Čitaš blog. Super. Baš si osoba koja grabi sve prilike koje se pojave i zbog tebe svi mi izgledamo jadno. Kao što vidiš, moj život, i razne stvari koje se petljaju ovdje, je puno važniji od tvojeg, tak da mi je žao, ali jednostavno nemam vremena za tebe danas. No, ne brini za mene. Prebrodit ću ja ovo strašno razdoblje koje je ispred mene sa mojom čvrstoćom, odlučnošću i kvragu, sa malo hrabrosti, a onda, obećajem da ćemo otić na čevape. Ili ću samo nekaj napisat za tebe. Kajgod je lakše.
ABER!
objavio Francesca Extraordinaire, 1. veljača 2005 12:08:00
0 komentara:
