Francesca Extraordinaire
uto - 16.01.2007
Predmet: Rođendani i ostale zabave...
Danas je dan koji će razveselit puk. Krivo. Danas je dan kada sam ja, Francesca Extraordinaire, rođena. Krivo. Danas je dan na koji sam se ja, Francesca Extraordinaire, rodila prije točno 22 godine. U tom broju se skrivaju razne loše stvari, osjećam to. Samo mi je to još falilo. 22 godine, 2007 godina i ona plijesan na kolačima. Mislim, kaj je tak prokleto teško napravit kolač koji traje više od mjesec dana? Ja nisam stručnjak za to, ali kvragu ak ga dovoljno dugo kuhaš onda se valjda poubijaju raznorazne bube i sporangiji. Ovaj kolač ima na sebi u ovom trenutku civilizaciju koja je dosegla taj stupanj razvoja da već imaju prokletu demokraciju uvedenu i zalihu penicilina za tri kugle zemaljske i četvrtinu mjeseca. Stravično sam razočarana u tetu kolađijicu. Sad ne samo da moram bacit taj kolač, nego ga moram dat pesu da ga pojede jer mi stara stalno nabija telefonski račun sa uzrečicama tipa „djeca u africi gladuju“. Baš me briga za djecu u africi! Ja imam 22 godine! Oni nikada neće doživjet tu strahotu i bolje im je da budu sretni jer ak nebudu napisat ću prokleto pismo Oprah Winfrey da donira pol miljarde dolara za izgradnju bolnice od blata u centru Afrike. Tako svi imaju jednak pristup i svi će moć doživjet ovaj apsolutni horor. Horor koji ja sada proživljavam, zajedno sa želučanom kiselinom Buce i Bobice koji su upravo progutali kolač.
Osim neporecivo grozne činjenice da danas navršavam 22 godine, ovaj datum predstavlja jedno od najgorih razdoblja mog djetinjstva – ROĐENDANI.
Rođendani su vjerojatno najgore zabave koje postoje. Još nisam bila niti na jednom rođendanu, a da sam se zabavila kao na npr. Proslavi Položenog Ispita, Proslavi Položenog Vozačkog Ispita, ili pak Proslavi Koja Postoji Samo Da Bi Se Ponapijali Na Kojoj Se Geekovi I Wallfloweri Mole Svom Jedi-ju Ili Koji God D&D Lik Predstavlja Njihovog Boga Da Im Se Posreći...
Ja sam u svom društvu uvijek bila najmlađa i najpametnija (i još uvijek jesam), i to su stariji (za kojih godinu dana čak) uvijek iskorištavali. Nabacivali fraze tipa: joj, kak si ti mlada... Pa fala dragom Bogu da jesam! Idioti, kak ne kužite da ste godinu dana bliže smrti od mene...
Davno, dok sam još dopuštala da me moji lažljivci od roditelja (o tome ćete saznat u drugom postu) vode, oni su mi pripremali moje vesele rođendane. Rođendane u dvije proklete grupe. Kak su uopće to mogli smislit? Dvije grupe – svaka grupa drugi dan. Jedan dan je došla moja klinčadija, drugi dan neki stari ljudi kojima je rođendan samo izlika za njihovo tračanje. Nisam se zapravo pojavljivala u drugoj varijanti osim kad sam trebala preuzet poklone i izrezat tortu. E sad dolazi onaj dio koji je najgori.
Pokloni
Kaj ak mi se neće svidjet? Kaj ak je nekaj kaj već imam? Kaj ak je totalno beskorisno? To mi je užas...nabaci kiseli smiješak i kroz zube reci: supeeeer, još jedan stalak za mobitel he he he... Koje sam ja sreće, vječito sam dobivala bebe i takve gluposti s kojima se nikad nisam volila igrat kao npr. s autićima. Da, s autićima s mojom bandom u slijepoj ulici.
Torta
Najgori dio od najgorih dijelova. To je onaj dio kad su sve oči uperene u tebe i željno iščekuju da nekaj zezneš. Još k tomu, trebao bi izračunat koja bi to točna debljina komada torte bila tak da dobe svi isto.
Prvi komad je uvijek prevelik. I taj nitko neće. Nakon toga očajno pokušavaš izrezat tortu na pravilne komade, ali nikak s tim na zelenu granu. Ja ću samo pola toga, Samo mali komadić za mene, Meni samo mrvicu, ne dijeti sam...U tom trenutku pomislim da bi svi bili super sretni da im jednostavno dam primjer za svaki kolač, ko kak imaju primjere za peeling nogu i šampone protiv prhuti u časopisima.
I što više režeš, to komadi postaju sve tanji i tanji, ali i to ne zadovoljava srednjovječne žene na UN dijeti, koje će uvijek tražiti, no matter how big the slice is, pola od toga. Eventualno, nož više ne može rezati tanje nego kaj može, a ti izgubiš i ono malo živaca, i ništa drugo ne preostaje nego da uzmeš ribež i naribaš tortu ko parmezan pa nek si grabe sa žlicama. Ali niti to nije zadovoljavajuće. Vjerojatno bi zatražili da pošaljem tortu na razbijanje u atome, pa bi si svatko mogao naručiti – nekoliko atoma ugljika ili tak nešto.
Žgadija. Nije ni čudo kaj sam ovim danom tak isfrustrirana da slučajno pozovem nekoliko ljudi i opijamo se od žalosti već godinama. Oh well, cheers.
14 komentara:
