Francesca Extraordinaire
uto - 21.12.2004
Predmet: Sankanje – ekstremni sport
Pomislili biste da niti jedan sport nije toliko bezazlen koliko sankanje. Isto tako bi pomislili da sankanje ne spada uopće u sportove, a kamoli u ekstremne. E, prevarili biste se gadno...
Naime, kada sam ja u kombinaciji sa sankanjem, to ne samo da je ekstreman sport, nego i po život opasan.
Zašto?
Zato što uvijek uzmem najpogodnije brdo za spust, dakle, najviše, najstrmije, sa najviše prepreka, ukratko, najopasnije. Zato, kad se netko ide sanjkat samnom prvo kaj mora napravit je slušat moja pravila, a ona glase:
Pravilo Broj Jedan: Nitko ne koči dok ja ne počnem kočit!
Pravilo Broj Dva: Nitko ne vrišti dok ja ne počnem vrištit!
Pravilo Broj Tri: Nitko se ne baca sa sanjki dok se ja ne počnem bacat!
Pravilo Broj Četri: Jasno?!
Kada se usvoje ova na prvi pogled jednostavna pravila, moja ekipa je spremna na spust. Evo tipičnog primjera (pogledaj crtež):
Imali smo brdo. Najviše i najstrmije. Sa svake strane su bili vinogradi, a nasred brda je bilo drvo debelo jedan metar.
Crvenom linijom je ucrtana putanja našeg projektila.
Uz ohrabrujući povik: „Idemo!“ spremni smo za još jednu avanturu. Prvih 3 sekunde je bilo ok, a onda je nastupila panika. Iz nekog nepoznatog razloga smo krenuli prema, a čemu drugom, nego drvetu. Pošto sam ja kapetan broda, na meni je bilo da ispravim putanju i usmjerim nas prema kraju brda. Nagli pokret lijeve ruke i evo nas na putu prema kolcima najbližeg vinograda. Panika nastupa opet. Nagli pokret desne ruke i – *scenarij low budget filma* strga mi se kormilo – ah ne! Panika još jača. A kaj sad da radim nego da im velim „Koči! Desnom nogom!“ desne noge postanu aktivne, sanjke se isprave i krenemo prema cesti kroz mećavu od snijega brzinom od 50 na sat. E sad, pošto se kraj brda ne spaja sa cestom nego je viši od ceste kojih metar, doslovno smo preletili cestu i sletili na izoranu zemlju. I kad misliš da ti je manji potres mozga jedino kaj ćeš dobit od vožnje po oranici, naletiš na snijegom pokriveni potok, za kojeg ne znaš da postoji. Sanjke se vrhom zabe u potok i doslovno nas katalputiraju. Prva osoba je sletjela na udaljenosti od pola metra od sanjki (ja), druga osoba na udaljeosti jedan metar, a treća na metar i pol.
I kaj sad čovjek očekuje...aplauz naravno, za takav hrabar potez. Međutim, sve kaj smo dobili su znatiželjni pogledi iz obližnjih vikendica, smijanje djece i odraslih i strgane kosti.
I dok smo tako ležali nepomično u snijegu, čekajući ruku spasa, jedina stvar na koju smo mislili je – repriza.
Ah, jedva čekam da se idem sanjkat! Ide tko samnom? Fale mi još dvije osobe:)
Idemo na Sljeme!
Naime, kada sam ja u kombinaciji sa sankanjem, to ne samo da je ekstreman sport, nego i po život opasan.
Zašto?
Zato što uvijek uzmem najpogodnije brdo za spust, dakle, najviše, najstrmije, sa najviše prepreka, ukratko, najopasnije. Zato, kad se netko ide sanjkat samnom prvo kaj mora napravit je slušat moja pravila, a ona glase:
Pravilo Broj Jedan: Nitko ne koči dok ja ne počnem kočit!
Pravilo Broj Dva: Nitko ne vrišti dok ja ne počnem vrištit!
Pravilo Broj Tri: Nitko se ne baca sa sanjki dok se ja ne počnem bacat!
Pravilo Broj Četri: Jasno?!
Kada se usvoje ova na prvi pogled jednostavna pravila, moja ekipa je spremna na spust. Evo tipičnog primjera (pogledaj crtež):
Imali smo brdo. Najviše i najstrmije. Sa svake strane su bili vinogradi, a nasred brda je bilo drvo debelo jedan metar.
Crvenom linijom je ucrtana putanja našeg projektila.
Uz ohrabrujući povik: „Idemo!“ spremni smo za još jednu avanturu. Prvih 3 sekunde je bilo ok, a onda je nastupila panika. Iz nekog nepoznatog razloga smo krenuli prema, a čemu drugom, nego drvetu. Pošto sam ja kapetan broda, na meni je bilo da ispravim putanju i usmjerim nas prema kraju brda. Nagli pokret lijeve ruke i evo nas na putu prema kolcima najbližeg vinograda. Panika nastupa opet. Nagli pokret desne ruke i – *scenarij low budget filma* strga mi se kormilo – ah ne! Panika još jača. A kaj sad da radim nego da im velim „Koči! Desnom nogom!“ desne noge postanu aktivne, sanjke se isprave i krenemo prema cesti kroz mećavu od snijega brzinom od 50 na sat. E sad, pošto se kraj brda ne spaja sa cestom nego je viši od ceste kojih metar, doslovno smo preletili cestu i sletili na izoranu zemlju. I kad misliš da ti je manji potres mozga jedino kaj ćeš dobit od vožnje po oranici, naletiš na snijegom pokriveni potok, za kojeg ne znaš da postoji. Sanjke se vrhom zabe u potok i doslovno nas katalputiraju. Prva osoba je sletjela na udaljenosti od pola metra od sanjki (ja), druga osoba na udaljeosti jedan metar, a treća na metar i pol.
I kaj sad čovjek očekuje...aplauz naravno, za takav hrabar potez. Međutim, sve kaj smo dobili su znatiželjni pogledi iz obližnjih vikendica, smijanje djece i odraslih i strgane kosti.
I dok smo tako ležali nepomično u snijegu, čekajući ruku spasa, jedina stvar na koju smo mislili je – repriza.
Ah, jedva čekam da se idem sanjkat! Ide tko samnom? Fale mi još dvije osobe:)
Idemo na Sljeme!
objavio Francesca Extraordinaire, 21. prosinac 2004 14:35:00
0 komentara:
