Francesca Extraordinaire
čet - 25.11.2004
Predmet: Vodič za neznalice– Aerodrom i Let pt.2.
Jučer smo savladali osnovno znanje o aerodromima i osiguranju, nadam se da ste utvrdili gradivo, jer ako niste nećete shvatiti ono što dolazi budući da je sve povezano. Zato prije nego počnete čitat drugi paragraf, razmislite jeste li sposobni. Ako jeste, onda kaj čekate, ako niste...kaj čekate, vrag vas zemi?
Nakon što ste uspješno prošli prva dva nivoa, očekuje vas još jedan zadatak – čekanje.
Čekanje je za svakog normalnog čovjeka najgori oblik zabave. Skoro pa da i nije zabava. Svaka osoba koja se susretne sa radnjom „čekanje“ ima velike šanse da ostatak života provede u mentalnoj instituciji. To se odnosi, naravno, na čekanje u čekaoni na aerodromu.
Dakle, prije samog ulaska u avion, biti ćete naprosto prisiljeni provest dio vremena u prostoru sa puno stolaca. Puno stolaca je relativan pojam. Zašto? Zato. Sami shvatite. Ako ste dovoljno sretni, možda i ulovite koje slobodno mjesto, ali – kaj onda?
Ukrcavanje počinje za pol sata, a ti čekaš, letiš sam, nemaš s kim pričat (osim s onim napornim britancem koji non-stop priča o konjičkim utrkama) i nemaš kaj radit. Vrijeme ti užasno sporo teče, a doma familija okrenula janjca i nemreš se dočekat da dođeš.
Čovjek u takvoj situaciji najčešće poteže za štivom. Bilo da je to kakav časopis, knjiga ili sms poruka.
Zagrebački i svi ostali aerodromi nikad nemaju nikaj za čitanje, osim onog njihovog časopisa u kojem piše kak su iznajmili Airbus 219 od Lufthanse, i kojeg svi Francuzi iz nekog nepoznatog razloga vole čitat.
No, to nije sve. Ako želiš nešto kaj će ti taman popuniti tvoje vrijeme (znači, knjiga od 500 stranica), možeš si pronaći knjigu po tvom izboru u gift shopu. To su sve već korištene knjige kojima više od polovice stranica fali, ali nema veze za Engleze – oni to vole tak čitat. Vi ne, i ne samo da ste izgubili mjesto sada u čekaoni, nego i dalje nemate kaj za čitat. Zato se uvijek, da bi se izbjegle ove strašno neugodne situacije, opskrbite sa dnevnim novinama – bilo to Jutarnji ili Večernji, stvarno nije bitno jer oboje imaju isti-identičan sadržaj. Uz prave novine, vrijeme brže prođe i odjednom se pojavi na ekranu broj tvog leta.
Vrijeme je za ukrcavanje!
Ne tak brzo...Ono kaj bi svatko trebao imati na umu je da aviokompanije vole „preprodati“ karte. To znači da ako avionček ima nekih 100 sjedala, oni će prodati 200 karata za taj isti let sa tim istim avionom. U enciklopediji piše da su u povijesti postojala samo tri leta koja nisu bila preprodana i sva ta tri leta pripadaju poglavlju koje se zove „legende i mitovi“, dakle nešto kao Ivica i Marica, Bog i Pjevačka Karijera Josipa Katalenića.
Ako ste baš vi 101., 102., 156. ili 199. putnik, službena osoba će vas uljudno pitati želite li letjeti drugim avionom, najčešće onim koji presjeda u nekom šugavom gradu. Tak da vam se može dogoditi da letite iz Zagreba do Dubrovnika, a presjedate na Krku. Koji gay? A da o direktnim vezama za Pariz ne govorim.
Ukoliko želite osigurati siguran let do, recimo, Barcelone bez presjedanja, odite čarterom. Čarter ne presjeda, ali je zato linija koja nije u službenom rasporedu i postoji 50% šanse da se tvoj avion sudari sa drugim, jer ovaj drugi nema pojma da ste ti i tvoj avion u zraku, i odjednom nisi u Barceloni nego na Mirogoju (uz pretpostavku da te pronađu negdje u dubinama Sredozemnog mora ili da tvoje mrtvo lice raspoznaju od ostalih u Monegaškom kasinu).
Nakon čekanja i spoznaje da si među „sretnih 100“, spremiš se za put prema avionu. Zašto kažem „put“? Zato kaj se po pisti ne smije trčat (stvarno mi nije jasno zašto) i moraš se vozit busom kojih 20 minuta. No prije toga, moraš dati svoju kartu i obavezno se progurat ispred svih ostalih putnika. To je od krucijalne važnosti jer tako daješ svima na znanje da ti se stravično žuri i da moraš biti prvi u avionu, iako ti to ništa ne pomaže, jer svima avion polijeće u isto vrijeme i svi imaju određena sjedala. Ali tu sad postoji jedan catch. To je tak na svim svijetskim aerodromima, osim na našem. Zašto? Zato kaj se do aviona voziš u gore spomenutom busu. A kad prvi uđeš u bus, zadnji iz njega izađeš – ha! Zato, u inozemstvu budite prvi, a doma budite zadnji. To tak mora bit.
Tokom Leta
Glavna prtljaga je u holdu, i jedino kaj nosiš je tvoj ruksak ili torba. E sad, u kabinu se ne može nositi ne-znam-kak-puno-stvari i mislim da je ograničeno na kojih dva komada. Ali neka vas propisi ne spriječe pa slobodno unesite oko 30 vrećica sa poklonima iz gift-shopa i ogroman kofer koji zauzme čitav locker, jer očito ne može stati ispod sjedala (ovo je actual event, ja svoju torbu nisam mogla stavit u locker jer je idiot nosio čitav kofer sa sobom. Idiot.). Ako vas stjuardesa iz nekog stvarno nepoznatog razloga uljudno obavijesti o tome da vaših 10 vrećica i onaj kofer ne može tolerirati, obavezno se svadite i počnite vikat nešto tipa „ali ako ne mogu staviti gore, onda će stati ispod sjedala!“. Inače, ono kaj se smije unesti u kabinu su slijedeće stvari: 243mx243m koferi, torba sa plastičnim posuđem, torba sa staklenim posudama, skije, građevinski materijal i komode. U slučaju da dođe do razgovora sa stjuardesom, inzistirajte na tome da svaka od ovih stvari može stati pod sjedalo, a onda da bi dokazali svoju teoriju, bezuspješno pokušavajte nagurati ih ispod dok otprilike 20% uspijete zagurat, pa možete slobodno izjavit: „Vidite sad? Vidite da stane!“
Ako ste pak shvatili da vaša prtljaga jednostavno neće stati pod sjedalo, obratite se overhead lockerima. Ako ne stane niti tamo od prve, ono kaj trebate napravit je stat nasred prolaza, desnom rukom dirat si bradu i zamišljeno gledat u svoju prtljagu kak viri iz lockera, automatski sprečavajući ostalima da prođu. Zašto je to korisno? Jer ako dovoljno dugo tako gledate u svoju prtljagu, ona će se očito smanjiti ili će locker narasti tak da sve može stat unutra; ili će jadni i ljuti ljudi iza tebe napokon odustat od ovog leta i time osloboditi dodatan prostor u lockerima.
Ako, nedajbože, let traje kraće od dva sata, za jelo ćete dobit sintetičku hranu i piće. Ovisno o razredu, ponuda je ovakva:
Economy – sintetika
Business – sintetika
Ako, nedajbože, let traje dulje od dva sata, za jelo ćete dobit sintetičku hranu i piće. Točije, nekakvu piletinu, suhu salatu, kolač koji nije probavljiv, paketić koji se neda otvorit i šalicu kave ili čaja. I naravno plastični beštek.
Zapravo, hrana u avionu je tolko odurna da je opasna po zdravlje, dokaz za to je jedan dečko koji je za vrijeme leta dok je jeo kolač i gledao Finding Nemo odjednom problijedio i počeo vikat. Zašto? Slijepo crijevo mu je puklo. Ne, nije se upalilo, puklo je. On je skoro umro, a sve zbog njihove otrovne hrane. Nakon samo 2 sata provedenih u avionu, ona juha iz vrećice se čini božanstvenom.
Jednokratnih prijatelja se čuvajte. To su zamaskirani agenti koji te pokušavaju unovačiti u njihovu obavještajnu agenciju postavljanjem najbanalnijih pitanja, tak da ne izgledaju sumnjivo. Ako vas vaš jednokratni prijatelj pita „nije li to kuća druga Tita preko koje sad letimo?“, razmisli dobro, jer ako kažeš „da, to je njegova kuća, prijatelju jednokratni.“ šanse su da ćeš završit u zatvoru jer si komunistički debil. Ako kažeš „ne, nemam pojma čija je to kuća, prijatelju jednokratni.“ šanse su da ćeš završit u tajnoj obavještajnoj agenciji jer znaš dobro čuvat tajnu. Kako se u takvoj situaciji postaviti, nitko ne zna, te se preporuča da tokom leta na svako pitanje jednokratnog prijatelja odgovarate sa: „nisam odavdje.“
Let nikad nije savršen, prema tome postoji 90% šanse da ćete upast u kakvu turbulenciju. Te turbulencije nisu nikad strašne (osim onih 10%) i nema opasnosti od oštećenja aviona, putnika ili vašeg života. Ne vjerujte filmovima, oni pretjeruju, jer se overhead lockeri nikad neće otvoriti tokom osrednje turbulencije. Da je suprotno, let avionom bi predstavljao samoubojstvo budući da bi na vas konstantno padale palice za golf, friteze, čaše, toksične kiseline, vruće ulje i tome slično.
Konkretan primjer: za vrijeme jednog mog leta, upali smo u malo jaču turbulenciju. Onakvu u kakvoj ljudi počnu vrištat i svijetla titrat. Uglavnom, rulja vrišti, struje nestaje, stjuardese bježe na sve strane, kolica sa hranom se voze sama po prolazu (jako smiješno, inače), pilot smirava raju riječima: „upali smo u jaku turbulenciju..*vrisak neke babe iz repa* molim vas da *vrisak svih*.. mirni i *vrisak*..“, do mene sjedi cura koja se panično boji leta i samo kaj nije dobila herc, ja ju pokušam smirit i izvalim nešto tipa: „nemoj se niš brinut, to je normalno..“ to nije upalilo, pa izvalim: „sve je ok dok se motori ne čuju.“ Misleći da se to nebude dogodilo. I, da, pogodili ste, ko za inat, istog trena zuuuum, motori se pojačaju, cura umire, vrišti sa ostatkom putnika, stjuardese se odjednom uspaniče i pobjegnu u kokpit, avion propada po 10 - 20 metara i blago rečeno vlada kaos. Uglavnom, kaj sam htjela s tim reć?...a da, malo sam se udaljila, al zapravo sam htjela reć da se niti jedan locker nije otvorio. Niti jedan!
Kaj se tiče onih 10% - to su opasne turbulencije u kojima će vam se avion srušit. Nemojte se ništa brinuti, to je isto što i kozice – jednom u životu moraš i to doživjet.
Sam pad aviona vam ne mogu opisat, budući da su gore navedenu turbulenciju spriječili od ubijanja naših malenkosti tako kaj su nas prizemnili negdje po hitnom postupku. No, pretpostavljam da se nakon svakog pada aviona svaka osoba odluči na jednu od dvije akcije. Ili će opet letit, ili neće više nikad letit. Ak me kužite...
Slijetanje
Ding! Upali se svijetlo za pojas i stjuardesa veli da se morate zavezat. Unatoč tom upozorenju, vi bi trebali automatski što brže skinut pojas i ustat jer jasno je kao dan da ak brže skineš pojas i brže se ustaneš, avion će brže sletjeti. Ako proces sletanja i rulanja po pisti traje predugo to je sigurno jer je netko u repu nesposoban otkopčati pojas iste nanosekunde kad kotači dotaknu tlo. Te ljude treba zadavit njihovim vlasititm pojasevima, jer ti samo trate precious vrijeme.
Nakon što se odvežete i ustanete, morate *MORATE* odmah skočiti u prolaz i otvoriti najmanje tri lockera – svoj, od osobe ispred i on one iza, jer se nikad ne zna gdje tvoja prtljaga može završiti tokom leta, ipak nije avion stalno u vodoravnom položaju. Jednom kad ste završili svoju pretragu za torbom, uputite se prema vratima i slobodni ste sve do preuzimanja prtljage. Ako sletite na hrvatski aerodrom, niste slobodni. Kao što je poznato, naši aerodromi nisu tak moderni i nemaju „tunel“ od aviona do zgrade, pa te voze busevi. Ukoliko želite sigurno stići u još jedan labirnt, morate se ukrcati na bus, u protivnom će vas policija natjeravat po pisti i eventualno ubit. To je, ako vas prije autobus ne pregazi.
Nadam se da vam je ovo od pomoći. Ugodan let!
Croatia Airlines – world of their own.
Nakon što ste uspješno prošli prva dva nivoa, očekuje vas još jedan zadatak – čekanje.
Čekanje je za svakog normalnog čovjeka najgori oblik zabave. Skoro pa da i nije zabava. Svaka osoba koja se susretne sa radnjom „čekanje“ ima velike šanse da ostatak života provede u mentalnoj instituciji. To se odnosi, naravno, na čekanje u čekaoni na aerodromu.
Dakle, prije samog ulaska u avion, biti ćete naprosto prisiljeni provest dio vremena u prostoru sa puno stolaca. Puno stolaca je relativan pojam. Zašto? Zato. Sami shvatite. Ako ste dovoljno sretni, možda i ulovite koje slobodno mjesto, ali – kaj onda?
Ukrcavanje počinje za pol sata, a ti čekaš, letiš sam, nemaš s kim pričat (osim s onim napornim britancem koji non-stop priča o konjičkim utrkama) i nemaš kaj radit. Vrijeme ti užasno sporo teče, a doma familija okrenula janjca i nemreš se dočekat da dođeš.
Čovjek u takvoj situaciji najčešće poteže za štivom. Bilo da je to kakav časopis, knjiga ili sms poruka.
Zagrebački i svi ostali aerodromi nikad nemaju nikaj za čitanje, osim onog njihovog časopisa u kojem piše kak su iznajmili Airbus 219 od Lufthanse, i kojeg svi Francuzi iz nekog nepoznatog razloga vole čitat.
No, to nije sve. Ako želiš nešto kaj će ti taman popuniti tvoje vrijeme (znači, knjiga od 500 stranica), možeš si pronaći knjigu po tvom izboru u gift shopu. To su sve već korištene knjige kojima više od polovice stranica fali, ali nema veze za Engleze – oni to vole tak čitat. Vi ne, i ne samo da ste izgubili mjesto sada u čekaoni, nego i dalje nemate kaj za čitat. Zato se uvijek, da bi se izbjegle ove strašno neugodne situacije, opskrbite sa dnevnim novinama – bilo to Jutarnji ili Večernji, stvarno nije bitno jer oboje imaju isti-identičan sadržaj. Uz prave novine, vrijeme brže prođe i odjednom se pojavi na ekranu broj tvog leta.
Vrijeme je za ukrcavanje!
Ne tak brzo...Ono kaj bi svatko trebao imati na umu je da aviokompanije vole „preprodati“ karte. To znači da ako avionček ima nekih 100 sjedala, oni će prodati 200 karata za taj isti let sa tim istim avionom. U enciklopediji piše da su u povijesti postojala samo tri leta koja nisu bila preprodana i sva ta tri leta pripadaju poglavlju koje se zove „legende i mitovi“, dakle nešto kao Ivica i Marica, Bog i Pjevačka Karijera Josipa Katalenića.
Ako ste baš vi 101., 102., 156. ili 199. putnik, službena osoba će vas uljudno pitati želite li letjeti drugim avionom, najčešće onim koji presjeda u nekom šugavom gradu. Tak da vam se može dogoditi da letite iz Zagreba do Dubrovnika, a presjedate na Krku. Koji gay? A da o direktnim vezama za Pariz ne govorim.
Ukoliko želite osigurati siguran let do, recimo, Barcelone bez presjedanja, odite čarterom. Čarter ne presjeda, ali je zato linija koja nije u službenom rasporedu i postoji 50% šanse da se tvoj avion sudari sa drugim, jer ovaj drugi nema pojma da ste ti i tvoj avion u zraku, i odjednom nisi u Barceloni nego na Mirogoju (uz pretpostavku da te pronađu negdje u dubinama Sredozemnog mora ili da tvoje mrtvo lice raspoznaju od ostalih u Monegaškom kasinu).
Nakon čekanja i spoznaje da si među „sretnih 100“, spremiš se za put prema avionu. Zašto kažem „put“? Zato kaj se po pisti ne smije trčat (stvarno mi nije jasno zašto) i moraš se vozit busom kojih 20 minuta. No prije toga, moraš dati svoju kartu i obavezno se progurat ispred svih ostalih putnika. To je od krucijalne važnosti jer tako daješ svima na znanje da ti se stravično žuri i da moraš biti prvi u avionu, iako ti to ništa ne pomaže, jer svima avion polijeće u isto vrijeme i svi imaju određena sjedala. Ali tu sad postoji jedan catch. To je tak na svim svijetskim aerodromima, osim na našem. Zašto? Zato kaj se do aviona voziš u gore spomenutom busu. A kad prvi uđeš u bus, zadnji iz njega izađeš – ha! Zato, u inozemstvu budite prvi, a doma budite zadnji. To tak mora bit.
Tokom Leta
Glavna prtljaga je u holdu, i jedino kaj nosiš je tvoj ruksak ili torba. E sad, u kabinu se ne može nositi ne-znam-kak-puno-stvari i mislim da je ograničeno na kojih dva komada. Ali neka vas propisi ne spriječe pa slobodno unesite oko 30 vrećica sa poklonima iz gift-shopa i ogroman kofer koji zauzme čitav locker, jer očito ne može stati ispod sjedala (ovo je actual event, ja svoju torbu nisam mogla stavit u locker jer je idiot nosio čitav kofer sa sobom. Idiot.). Ako vas stjuardesa iz nekog stvarno nepoznatog razloga uljudno obavijesti o tome da vaših 10 vrećica i onaj kofer ne može tolerirati, obavezno se svadite i počnite vikat nešto tipa „ali ako ne mogu staviti gore, onda će stati ispod sjedala!“. Inače, ono kaj se smije unesti u kabinu su slijedeće stvari: 243mx243m koferi, torba sa plastičnim posuđem, torba sa staklenim posudama, skije, građevinski materijal i komode. U slučaju da dođe do razgovora sa stjuardesom, inzistirajte na tome da svaka od ovih stvari može stati pod sjedalo, a onda da bi dokazali svoju teoriju, bezuspješno pokušavajte nagurati ih ispod dok otprilike 20% uspijete zagurat, pa možete slobodno izjavit: „Vidite sad? Vidite da stane!“
Ako ste pak shvatili da vaša prtljaga jednostavno neće stati pod sjedalo, obratite se overhead lockerima. Ako ne stane niti tamo od prve, ono kaj trebate napravit je stat nasred prolaza, desnom rukom dirat si bradu i zamišljeno gledat u svoju prtljagu kak viri iz lockera, automatski sprečavajući ostalima da prođu. Zašto je to korisno? Jer ako dovoljno dugo tako gledate u svoju prtljagu, ona će se očito smanjiti ili će locker narasti tak da sve može stat unutra; ili će jadni i ljuti ljudi iza tebe napokon odustat od ovog leta i time osloboditi dodatan prostor u lockerima.
Ako, nedajbože, let traje kraće od dva sata, za jelo ćete dobit sintetičku hranu i piće. Ovisno o razredu, ponuda je ovakva:
Economy – sintetika
Business – sintetika
Ako, nedajbože, let traje dulje od dva sata, za jelo ćete dobit sintetičku hranu i piće. Točije, nekakvu piletinu, suhu salatu, kolač koji nije probavljiv, paketić koji se neda otvorit i šalicu kave ili čaja. I naravno plastični beštek.
Zapravo, hrana u avionu je tolko odurna da je opasna po zdravlje, dokaz za to je jedan dečko koji je za vrijeme leta dok je jeo kolač i gledao Finding Nemo odjednom problijedio i počeo vikat. Zašto? Slijepo crijevo mu je puklo. Ne, nije se upalilo, puklo je. On je skoro umro, a sve zbog njihove otrovne hrane. Nakon samo 2 sata provedenih u avionu, ona juha iz vrećice se čini božanstvenom.
Jednokratnih prijatelja se čuvajte. To su zamaskirani agenti koji te pokušavaju unovačiti u njihovu obavještajnu agenciju postavljanjem najbanalnijih pitanja, tak da ne izgledaju sumnjivo. Ako vas vaš jednokratni prijatelj pita „nije li to kuća druga Tita preko koje sad letimo?“, razmisli dobro, jer ako kažeš „da, to je njegova kuća, prijatelju jednokratni.“ šanse su da ćeš završit u zatvoru jer si komunistički debil. Ako kažeš „ne, nemam pojma čija je to kuća, prijatelju jednokratni.“ šanse su da ćeš završit u tajnoj obavještajnoj agenciji jer znaš dobro čuvat tajnu. Kako se u takvoj situaciji postaviti, nitko ne zna, te se preporuča da tokom leta na svako pitanje jednokratnog prijatelja odgovarate sa: „nisam odavdje.“
Let nikad nije savršen, prema tome postoji 90% šanse da ćete upast u kakvu turbulenciju. Te turbulencije nisu nikad strašne (osim onih 10%) i nema opasnosti od oštećenja aviona, putnika ili vašeg života. Ne vjerujte filmovima, oni pretjeruju, jer se overhead lockeri nikad neće otvoriti tokom osrednje turbulencije. Da je suprotno, let avionom bi predstavljao samoubojstvo budući da bi na vas konstantno padale palice za golf, friteze, čaše, toksične kiseline, vruće ulje i tome slično.
Konkretan primjer: za vrijeme jednog mog leta, upali smo u malo jaču turbulenciju. Onakvu u kakvoj ljudi počnu vrištat i svijetla titrat. Uglavnom, rulja vrišti, struje nestaje, stjuardese bježe na sve strane, kolica sa hranom se voze sama po prolazu (jako smiješno, inače), pilot smirava raju riječima: „upali smo u jaku turbulenciju..*vrisak neke babe iz repa* molim vas da *vrisak svih*.. mirni i *vrisak*..“, do mene sjedi cura koja se panično boji leta i samo kaj nije dobila herc, ja ju pokušam smirit i izvalim nešto tipa: „nemoj se niš brinut, to je normalno..“ to nije upalilo, pa izvalim: „sve je ok dok se motori ne čuju.“ Misleći da se to nebude dogodilo. I, da, pogodili ste, ko za inat, istog trena zuuuum, motori se pojačaju, cura umire, vrišti sa ostatkom putnika, stjuardese se odjednom uspaniče i pobjegnu u kokpit, avion propada po 10 - 20 metara i blago rečeno vlada kaos. Uglavnom, kaj sam htjela s tim reć?...a da, malo sam se udaljila, al zapravo sam htjela reć da se niti jedan locker nije otvorio. Niti jedan!
Kaj se tiče onih 10% - to su opasne turbulencije u kojima će vam se avion srušit. Nemojte se ništa brinuti, to je isto što i kozice – jednom u životu moraš i to doživjet.
Sam pad aviona vam ne mogu opisat, budući da su gore navedenu turbulenciju spriječili od ubijanja naših malenkosti tako kaj su nas prizemnili negdje po hitnom postupku. No, pretpostavljam da se nakon svakog pada aviona svaka osoba odluči na jednu od dvije akcije. Ili će opet letit, ili neće više nikad letit. Ak me kužite...
Slijetanje
Ding! Upali se svijetlo za pojas i stjuardesa veli da se morate zavezat. Unatoč tom upozorenju, vi bi trebali automatski što brže skinut pojas i ustat jer jasno je kao dan da ak brže skineš pojas i brže se ustaneš, avion će brže sletjeti. Ako proces sletanja i rulanja po pisti traje predugo to je sigurno jer je netko u repu nesposoban otkopčati pojas iste nanosekunde kad kotači dotaknu tlo. Te ljude treba zadavit njihovim vlasititm pojasevima, jer ti samo trate precious vrijeme.
Nakon što se odvežete i ustanete, morate *MORATE* odmah skočiti u prolaz i otvoriti najmanje tri lockera – svoj, od osobe ispred i on one iza, jer se nikad ne zna gdje tvoja prtljaga može završiti tokom leta, ipak nije avion stalno u vodoravnom položaju. Jednom kad ste završili svoju pretragu za torbom, uputite se prema vratima i slobodni ste sve do preuzimanja prtljage. Ako sletite na hrvatski aerodrom, niste slobodni. Kao što je poznato, naši aerodromi nisu tak moderni i nemaju „tunel“ od aviona do zgrade, pa te voze busevi. Ukoliko želite sigurno stići u još jedan labirnt, morate se ukrcati na bus, u protivnom će vas policija natjeravat po pisti i eventualno ubit. To je, ako vas prije autobus ne pregazi.
Nadam se da vam je ovo od pomoći. Ugodan let!
Croatia Airlines – world of their own.
objavio Francesca Extraordinaire, 25. studeni 2004 11:46:00
0 komentara:
