Francesca Extraordinaire
sub - 19.02.2005
Predmet: Zubar
[Authors Note: ovo je bilo napisano prije mjesec dana, ali začudo nikad objavljeno iako je vremenski povezano. Nevjerojatan propust. Any road, koga briga.]
Sjećate se onog posta o zubaru? Ha? Jel se sjećate? Ne? Nema veze, nećete se izvuć iz ovog. Imam zub koji se liječi još od prošle godine. Bilo je to davno, ali svega se sjećam ko da je bilo prije samo mjesec dana!
Svi znamo kak je to ići kod zubara. To je sudbonosni susret koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ponajmanje pacijenta.
I tako mene zub ubija, ko kak Nacist ubija Židova, polako, ali sigurno. I to me prisililo da odem u ambulantu, najdraže mi mjesto. Kad si bolje razmislim, stvarno je tako. Još ko mala sam se znala igrati sa prijateljima na livadi, a onda bi vidla tu krasnu građevinu, zvanu „ambulanta“ i iz istih stopa bi se uputila tamo, jer tamo je sve tako lijepo i sterilno. Tolko sam tamo poznata ličnost, da su mi čak davali i liječničke ispričnice kad i nije trebalo. Isto tako, nekad imam nekakve ružne snove vezane za tu ustanovu, nešto o elektrošokovima i nekakvim pilulama, ali nemam pojma kaj to predstavlja. Jednom sam se probudila u Zagrebu u nekoj dvorani, zavezana na stolu sa milijun onih cijevčica i tko-zna-čega, pa sam se sva prestrašila i počela vikat, i onda su ti dobri ljudi u bijelom došli i stavili mi te nekakve nove slušalice na glavu. Al se ne sjećam kakvu muziku su pustili, ne znam, nekak sam odmah zaspala il nešto. I drugi dan sam se probudila sa rezom na glavi! Vidiš ti to! Pa su je išli slikat, jer očito je da su nekakve sile tu nastupile, pa tko bi rezao glavu?! I sad čekam rezultate i čekam i dođe doktor, pa mi pokaže da je to nešto bilo uspješno, kaj ja znam, valjda slikanje, i da su otkrili nešto drugo! U glavi su pronašli nekakve škare. Pa sam se morala predbilježit za novu operaciju, a znate i sami kak to dugo traje...te uputnice, te ovo, te ono, reko, a kaj sad, pa nije da mi to smeta, kužiš. I tak su ostale, pa si sve mislim kak me možda sad zub boli od tih škara. I tako odem kod zubara.
Čekam u čekaonici. Ispred mene nekakav klinjo i neki lik. Sad klinjo uđe, sav prestrašen, ali uđe. Doduše, držao se za vrata tak čvrsto da je ostavio tragove noktiju, ali je ušao, ne znam kaj mu je ta predstava predstavljala. Uglavnom, mali tamo nešto vrišti po nutra. Valjda je vidio miša, ili žohara. Nikaj drugo ne opravdava to vrištanje, a moja ambulanta je poznata po raznim životinjama. Imaju čak i čitave kolonije bakterija posađene!
Nakon 10 minuta mali je bio napokon gotov i na red je došao lik. Malo mi je bio čudan čitavo vrijeme, ali to je sigurno zato što je nešto loše pojeo, kao onaj sendvič koji dijele nakon kaj doniraš krv. I sve je bilo ok, prvih minuta, a onda je počeo šou. Prvo je sestra izletila van, a onda i zubarka. Pa pogledam, kaj je to unutra, pa kakvi su to miševi, zaboga? Kad ono lik se trza tamo na stolici i trza i pjena na usta i ne znam kaj. Sad izađem van, po pomoć, jel, kaj bu čovjek sad tu umro na stolcu. Pogledam u hodnik, nigdje nikog. A reko, pa baš ste neki, tko će mu sad dat umjetničko disanje? Pa se okrenem natrag, kad ono, to više nije taj čovjek! To je spodoba! Sa blatom pod noktima! Napravi onu pogrbljenu pozu sa rukama prema naprijed i krene prema meni, govoreći: „Misliššššš....misliššššš...Agrgrgrglj“ E sad mi nije bilo više svejedno. Pa se bacim u trk i odjednom se nađem u istoj onoj prostoriji u Zagrebu sa slušalicama na glavi!
Pa ti sad reci nešto! Sigurno su me teleportirali. Moram pazit. Jednom kad sam tak pričala da me tajne agencije prate, našla sam se opet na tom istom stolu sa tim slušalicama i krokodilkama, valjda su to nove metode provođenja zvuka, kad ti netko krokodilke za uši zakvači. Nisam nikad zapravo čula kakvu mi muziku puštaju, jer uvijek zaspim, samo prvo čujem nekakav ZZZzzzzaaaAAAP! I odjednom spavam! Samo se nadam da nisu narodnjaci, samo ne to!
Mislim da su mi jednom pustili Livin La Vida Loca!
Sjećate se onog posta o zubaru? Ha? Jel se sjećate? Ne? Nema veze, nećete se izvuć iz ovog. Imam zub koji se liječi još od prošle godine. Bilo je to davno, ali svega se sjećam ko da je bilo prije samo mjesec dana!
Svi znamo kak je to ići kod zubara. To je sudbonosni susret koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ponajmanje pacijenta.
I tako mene zub ubija, ko kak Nacist ubija Židova, polako, ali sigurno. I to me prisililo da odem u ambulantu, najdraže mi mjesto. Kad si bolje razmislim, stvarno je tako. Još ko mala sam se znala igrati sa prijateljima na livadi, a onda bi vidla tu krasnu građevinu, zvanu „ambulanta“ i iz istih stopa bi se uputila tamo, jer tamo je sve tako lijepo i sterilno. Tolko sam tamo poznata ličnost, da su mi čak davali i liječničke ispričnice kad i nije trebalo. Isto tako, nekad imam nekakve ružne snove vezane za tu ustanovu, nešto o elektrošokovima i nekakvim pilulama, ali nemam pojma kaj to predstavlja. Jednom sam se probudila u Zagrebu u nekoj dvorani, zavezana na stolu sa milijun onih cijevčica i tko-zna-čega, pa sam se sva prestrašila i počela vikat, i onda su ti dobri ljudi u bijelom došli i stavili mi te nekakve nove slušalice na glavu. Al se ne sjećam kakvu muziku su pustili, ne znam, nekak sam odmah zaspala il nešto. I drugi dan sam se probudila sa rezom na glavi! Vidiš ti to! Pa su je išli slikat, jer očito je da su nekakve sile tu nastupile, pa tko bi rezao glavu?! I sad čekam rezultate i čekam i dođe doktor, pa mi pokaže da je to nešto bilo uspješno, kaj ja znam, valjda slikanje, i da su otkrili nešto drugo! U glavi su pronašli nekakve škare. Pa sam se morala predbilježit za novu operaciju, a znate i sami kak to dugo traje...te uputnice, te ovo, te ono, reko, a kaj sad, pa nije da mi to smeta, kužiš. I tak su ostale, pa si sve mislim kak me možda sad zub boli od tih škara. I tako odem kod zubara.
Čekam u čekaonici. Ispred mene nekakav klinjo i neki lik. Sad klinjo uđe, sav prestrašen, ali uđe. Doduše, držao se za vrata tak čvrsto da je ostavio tragove noktiju, ali je ušao, ne znam kaj mu je ta predstava predstavljala. Uglavnom, mali tamo nešto vrišti po nutra. Valjda je vidio miša, ili žohara. Nikaj drugo ne opravdava to vrištanje, a moja ambulanta je poznata po raznim životinjama. Imaju čak i čitave kolonije bakterija posađene!
Nakon 10 minuta mali je bio napokon gotov i na red je došao lik. Malo mi je bio čudan čitavo vrijeme, ali to je sigurno zato što je nešto loše pojeo, kao onaj sendvič koji dijele nakon kaj doniraš krv. I sve je bilo ok, prvih minuta, a onda je počeo šou. Prvo je sestra izletila van, a onda i zubarka. Pa pogledam, kaj je to unutra, pa kakvi su to miševi, zaboga? Kad ono lik se trza tamo na stolici i trza i pjena na usta i ne znam kaj. Sad izađem van, po pomoć, jel, kaj bu čovjek sad tu umro na stolcu. Pogledam u hodnik, nigdje nikog. A reko, pa baš ste neki, tko će mu sad dat umjetničko disanje? Pa se okrenem natrag, kad ono, to više nije taj čovjek! To je spodoba! Sa blatom pod noktima! Napravi onu pogrbljenu pozu sa rukama prema naprijed i krene prema meni, govoreći: „Misliššššš....misliššššš...Agrgrgrglj“ E sad mi nije bilo više svejedno. Pa se bacim u trk i odjednom se nađem u istoj onoj prostoriji u Zagrebu sa slušalicama na glavi!
Pa ti sad reci nešto! Sigurno su me teleportirali. Moram pazit. Jednom kad sam tak pričala da me tajne agencije prate, našla sam se opet na tom istom stolu sa tim slušalicama i krokodilkama, valjda su to nove metode provođenja zvuka, kad ti netko krokodilke za uši zakvači. Nisam nikad zapravo čula kakvu mi muziku puštaju, jer uvijek zaspim, samo prvo čujem nekakav ZZZzzzzaaaAAAP! I odjednom spavam! Samo se nadam da nisu narodnjaci, samo ne to!
Mislim da su mi jednom pustili Livin La Vida Loca!
objavio Francesca Extraordinaire, 19. veljača 2005 23:01:00
0 komentara:
